MLADOG obućara Seida Tandira Seja (30) poznaju, poštuju i vole gotovo svi u Sjenici. Zahvaljujući internetu i kvalitetnoj obući koju ručno pravi, za njega se čulo i u Novom Pazaru, Novoj Varoši, Priboju i Prijepolju, ali i mnogo dalje, do Austrije, Nemačke, Rusije, pa čak i do Amerike i daleke Australije.
- Bavio sam se mnogim poslovima, putovao po Evropi i svetu, upoznao mnogo ljudi i sticao razna iskustva, ali sam uvek čeznuo za Sjenicom i zanatom kojim su se bavile tri generacije mojih predaka - priča nam Sejo. - Dva momenta presudno su uticala na odluku da se posvetim obućarstvu: kad se otac razboleo i otišao u bolnicu, radnju i mušterije je ostavio meni, tada još priučenom obućaru, a drugi je bila jedna TV emisija o zanatliji iz Londona koji ručno pravi obuću samo po porudžbini i isključivo za poznate ličnosti. Tada sam poželeo da nešto slično započnem i ja ovde u Sjenici.
Sve što neko vidi i poželi da ima, Seid to i napravi. Nema ideje koju ne može da pretoči u dobru cipelu. Obično skicu, sliku ili opis cipele dobije internetom, a kad sve završi robu šalje kupcu i s računa podiže novac. U poslu mu pomaže samo supruga Irina, Ruskinja iz Rjazanjske oblasti, koja nije često u radnji, ali su vredne njene ideje, kreacije, kontakti s kupcima i preporuke u Rusiji. Kako kaže, sada zajedno obuvaju gospodu iz Beča i dame iz Moskve. Upoznali su se na Crnogorskom primorju, a imaju sina Adija i ćerku Džanu.
U izradi cipela koristim sve svoje znanje, maštu, nove ideje, preciznost pri šivenju, najnovije trendove u svetu, najbolje materijale... Svakom paru cipela dam se maksimalno. Cene su različite, od stotinu do nekoliko stotina evra. Ne radim velike količine, a novca bude toliko da se pristojno živi. Najsrećniji sam kad je kupac zadovoljan, kad mi zahvaljuje i kad me preporuči svojim prijateljima. Jedna dama iz Moskve poslala mi je sliku cipela koje je videla u nekom časopisu, a za koje nigde nije mogla da nađe odgovarajući broj. Čula je da obuću izrađujem ručno, uspostavili smo kontakt, i za deset dana dobila je cipele kakve je želela. Plakala je od sreće - priča majstor Sejo.
U dilemi je, kaže, da li da i dalje sve radi onako kako su radili njegovi otac i deda ili da nabavi nove mašine. Konačnu odluku doneće posle "usavršavanja" u Budimpešti.
- Dobio sam poziv od jedne mađarske firme koja je poznata po ručnoj izradi obuće. Zvali su me da radim za njih, i verovatno ću otići da pokupim još neke cake iz ovog posla. U svakom slučaju, vratiću se u Sjenicu i proširiti lokal i proizvodnju, i pokušaću da obučim i u posao uključim još nekoliko mladih sugrađana. Hoću da moj grad, osim po hladnim zimama, sjeničkom siru i pršuti, bude poznat i po kvalitetnoj obući - ističe ovaj mladi Sjeničanin.
MAJSTOR Sejo bio je odličan rukometaš, važi i za dobrog trenera i pedagoga u RK "Sjenica", gde je omiljen i uvek nasmejan, baš kao i u svojoj obućarskoj radnji. Kaže da od izrade cipela ne može da zaradi dovoljno novca za otvaranje veće firme ili proširenje proizvodnje. To što sada radi je dovoljno da se pristojno živi, ali se nada nekom povoljnom kreditu ili bespovratnim sredstvima za pomoć mladim uspešnim preduzetnicima.
malisaveti