Da bi dete volelo sebe, potrebno je da se oseća voljeno i prihvaćeno kroz verbalne i neverbalne poruke koje dobija od prvih dana, prvenstveno od njemu najvažnijih figura – mame i tate. Naime, samopoštovanje nije nešto s čime se dete rodi, već se razvija tokom života. Poruke koje kod deteta izazivaju osećaj srama i manje vrednosti ostaju snažno urezane i mogu dovesti do loše slike o sebi, niskog samopoštovanja, a time i do poteškoća u funkcionisanju, ne samo tokom detinjstva, već i tokom čitavog života.
Vaspitanje je proces koji treba da pripremi dete za samostalan život. Roditelji kod dece nagrađuju željena ponašanja kako bi ih deca usvojila i kažnjavaju neželjena da bi ih eliminisali. Prema rečima psihologa Svetlanke Knežević, dete treba da zna šta se od njega očekuje da bi moglo da poštuje pravila i izraste u odgovornu, zrelu i emocionalno stabilnu osobu. Zbog toga su u vaspitanju, pored nagrade i kazne, važni i zahtevi koji se postavljaju pred dete.
- Na dnevnom nivou je dobro da roditelji u jednakoj meri koriste i zahteve i nagrade i kritike. Zahtevi moraju biti jasni i primereni uzrastu deteta. Ukoliko su zahtevi preniski, dete neće razviti radne navike i biće razmaženo. Ukoliko su zahtevi previsoki, dete će biti nesigurno i bez samopouzdanja – ističe psiholog.
Prema njenim rečima, pohvale treba upućivati na ličnost i ponašanje deteta, ali one moraju biti realistične.
- Naime, pohvaljujemo ponašanje koje želimo da dete učvrsti, ali kad ovlada njime prestajemo sa pohvalama i prelazimo na drugo ponašanje. Česte i preterane pohvale i nagrade mogu dovesti do nedostatka želja kod dece. Nagrade mogu biti i materijalne, međutim, moraju biti primerene ponašanju, ali nagrada je i osmeh i zagrljaj – kaže psiholog.
Evo kako deset najčešćih fraza koje roditelji koriste u komunikaciji sa decom utiču na njihovo samopouzdanje i ponašanje:
1. To se tako ne radi, već ovako.
Roditelji često koriste ovu rečenicu, pre svega iz najbolje namere kako bi pomogli svom detetu. Međutim, njome mogu samo da smanje detetovu veru u vlastite sposobnosti. Detetu uvek možete da pokažete kako bi posao trebao da bude obavljen i da odvojite malo vremena da vežbate sa njim, ali ga pustite da ga na kraju sam uradi. Ponekad deci nije potrebna naša aktivna pomoć, već predlog, savet i ponajviše partner koji će reći nešto poput: "Hajde ovo da pokušamo zajedno da rešimo".
2. Šta nije u redu s tobom?
Teško pitanje na koje se zapravo ne traži odgovor od deteta, već šalje poruka da ono nije dovoljno dobro. Ukoliko vređamo dete zbog toga što je pogrešilo rizikujemo da kod njega razvijamo nisko samopoštovanje, strah da izađe iz komforne zone, strah od greške i samim tim od pokušaja.
Tako, na primer, ako je dete loše napisalo test u školi možemo da ga pitamo šta nije znalo da reši ili kako je učilo za test. Deca veruju rečima svojih roditelja i ta verovanja nose sa sobom ceo život. Imajmo to na umu i kada dete učini nešto što nije dobro, to je prilika da mu ponudimo rešenje poput: "Vidim da nisi zadovoljan svojim uspehom na testu. Hajde da smislimo šta možeš sledeći put da učiniš da dobiješ ocenu koju želiš".
3. Nikad se nećeš promeniti.
Koliko god nam se ponekad činilo da se neke stvari u ponašanju deteta ne mogu promeniti, to vrlo često nije istina. Ono što često pomaže je podsticanje ponašanja koja nam se sviđaju i želimo da se održe. Deca koja stalno slušaju kritike prestaće da se trude da budu bolja jer "zbog čega da se trude ako ne mogu da se promene".
4. Biće sve OK.
Da li vam je ikada pomogla ova rečenica? Ako je dete uznemireno, nema smisla govoriti mu suprotno, jer mu to samo govori da ne razumemo i ne prihvatamo kako se ono oseća. Detetu je potreban trenutak u kojem će da bude uznemireno, ali i u kojem će da naiđe na razumevanje, oseti se sigurno i zaista opet bude u redu.
U ovoj situaciji zagrljaj govori puno više od reči. Pitajte dete kako se oseća i šta ga je dovelo do tog stanja. Posvetite mu svoje vreme, razgovarajte s njim oko toga šta ga muči i kako kao roditelji možete da mu pomognete.
5. Ako ne kreneš, tu ću da te ostavim.
Strah od odvajanja od roditelja je jedan od najintenzivnijih strahova u detinjstvu, pogotovo kod male dece. Deca ne znaju da ne mislite ozbiljno kada to kažete i najverovatnije nećete od deteta da dobijete željeno ponašanje već ćete samo dodatno da ga uznemirite i učinite nesigurnim.
Umesto toga, dobro je da dete unapred upozorite pre nego što mora negde da krene i to tako što ćete mu reći: "Možeš još pet minuta da se igraš i onda krećemo".
6. Ostavi me na miru!
Svima nama ponekad treba malo mira i tišine. Međutim, kada to kažemo na ovakav način deca će to shvatiti kao da ih odbijamo i to će povrediti. Bolje je reći: "Mama je sada umorna i otići će 15 minuta da legne, a onda možeš da mi ispričaš šta se sve događalo u školi".
Na taj način dete shvata da ne "bežite" od njega, već da vam je samo potrebno da se malo odmorite, a takođe mu dajete do znanja da će i njegovi problemi i stvari o kojima želi da razgovara da dođu na red.
7. Drago mi je da si dobio peticu. Tako uvek treba da bude.
Naravno da ćemo da pohvalimo dete kada dobije dobru ocenu, ali nije realno očekivati da će dete uvijek dobijati samo petice. Deca koja od roditelja dobijaju poruku da ništa osim savršenstva nije prihvatljivo veoma se boje da će razočarati roditelje i mogu postati anksiozna. Često se boje da uopšte pokušaju nove stvari iz straha da neće biti dobra u njima. Prema tome, bolje je kod dece pohvaliti trud. Na primer, možete da kažete: "Vidim da puno učiš za ovaj ispit, super je što se tako trudiš!" Time naglasak stavljamo na rad, a ne samo na ishod.
8. Kako me ljutiš!
U roditeljstvu je jedan od većih izazova ostati smiren. Time učimo i decu da ne govore i čine stvari zbog kojih će kasnije zažaliti, a time smo i model ponašanja koja i kod njih želimo. Deci teško pada kada čuju da se njihovi roditelji zbog njih osećaju loše, ali ne mogu preuzeti odgovornost za naša osećanja.
Naravno da će ponašanja dece nekad da nas rastuži, naljuti i isfrustrira, ali kao odrasle osobe možemo da preuzmemo odgovornost za vlastita osećanja. Umesto da kažemo "Kako me ljutiš!" možemo jednostavno da kažemo "Sada sam baš ljuta i treba mi malo vremena da se smirim'.
9. Da si odmah prestao da plačeš!
Deca teže od odraslih kontrolišu svoja osećanja, pa ne možemo da očekujemo da će prestati da plaču samo zato što mi to od njih tražimo. Takođe, kada im to kažemo deca mogu da misle da nam njihova osećanja nisu važna ili dopuštena, a veoma je važno da mogu da izraze svoja osećanja.
Često je zagrljaj dovoljan, strpljenje i prisutnost roditelja. Kada se smiri važno je i da porazgovarate o tome šta ga je učinilo žalosnim. Ako se radi o malom detetu možete takođe da pokušate da mu skrenete pažnju na neku drugu zanimljivu aktivnost.
10. Zašto sve moram sto puta da ti ponavljam?
Ako vas dete nije poslušalo prvih "sto puta" sigurno neće ni nakon ove rečenice. Zato umesto prigovaranja pokušajte da vidite zašto vas dete nije poslušalo. Jeste li dali detetu jasna uputstva što treba da uradi? Na primer, puno je bolje da pitate: "Možeš li u sledećih pola sata da spremiš svoju sobu?", nego da komentarišete: "Igračke neće same da se spreme" - što ne govori jasno da očekujemo od deteta da to uradi, ne govori mu kada bi to trebao da uradi, a i verovatnije je da će dete nešto da uradi ako ga pitamo na lep način.
Takođe, dobro je da se unapred dogovorite sa detetom kada će nešto morati da uradi. Na primer, ako dete igra igricu bolje da mu 15 minuta ranije kažete da ima još 15 minuta i onda krećete, nego da mu odjednom kažete da mora isti čas da ugasi igricu i krene.
malisaveti