Ako biste znali da samo način na koji hvalite decu i razgovarate sa njima o uspehu može značajno da poveća šanse za njihov uspeh u životu, da li biste to primenili?
Nauka kaže da je to moguće i nova istraživanja na ovu temu sugerišu nekoliko ključnih stvari kao na primer:
- Hvaljenje dece samo zbog njihovih unutrašnjih sposobnosti poput inteligencije, na primer, zapravo umanjuje verovatnoću da će ona kada odrastu uživati da uče i napreduju.
- Sa druge strane, hvaljenje strategija i procesa koji su deca razvila kako bi rešila neki problem – čak i onda kada ne uspeju u potpunosti - deci daje veće šanse da se još više potrude i na kraju i uspeju.
- Efekti ove strategije mogu da se kvantifikuju čak i kada govorimo o deci uzrasta od 1 do 3 god.
Ovo znači da eksperti koji su nam govorili da decu treba da hvalimo kad god imamo priliku, nisu bili u pravu.
Kako ova strategija funkcioniše?
U nastavku ćemo govoriti o dve studije dece školskog uzrasta koje je vodila Kerol Dvek, profesorka psihologije na Univerzitetu Stanford. Prvo ćemo objasniti osnovu svega - razlika između fiksnog i razvojnog načina razmišljanja.
Fiksni i razvojni način razmišljanja
Ovo je osnova cele studije – naučiti decu da razmišljaju na razvojan a ne fiksan način.
Naime, kada se radi o uverenjima o ljudskom napretku, fiksni način razmišljanja predstavlja uverenje da je inteligencija, skoro u potpunosti, urođena. Znači, ili ste se rodili pametni i sposobni za uspeh ili niste.
Razvojni način razmišljanja, sa druge strane, predstavlja verovanje da je uspeh (za potrebe ovog teksta govorimo o intelektualnom uspehu) više varijabilan, tj. inteligencija i veštine rešavanja problema se mogu razviti vremenom.
Sve ovo možete sumirati na primeru Alberta Ajnštajna, tvrdi Dvekova. Osoba sa fiksnim načinom razmišljanja će reći „Ajnštajn je bio briljantan.“ Osoba sa razvojnim načinom razmišljanja će primetiti da je Ajnštajn rešio neke jako komplikovane probleme. Učenje razvojnog načina razmišljanja se može predstaviti u jednoj rečenici na sledeći način: „Hvalite sposobnost svog deteta da uči umesto da mu samo govorite kako je pametno.“
13-ogodišnjaci (7.razred)
Vratimo se pomenutom istraživanju. Pre nekoliko godina, profesorka Dvek i njen tim su u grupi od 373 učenika sedmog razreda identifikovali onu decu koja su pokazivala fiksan i onu koja su pokazivala razvojan način razmišljanja. Zatim su pratili decu naredne dve godine – od početka sedmog do kraja osmog razreda. Razlike između grupa su bile fascinantne.
„Do kraja prvog polugodišta, njihove ocene su se jako razlikovale da bi se još više udaljavale u naredne dve godine. Jedino u čemu se grupe razlikovale je bio njihov način razmišljanja“, izjavila je Dvekova. Kao što biste i očekivali, ona deca koja su pokazala razvojni način razmišljanja su postigla više nego njihovi drugovi koji su imali fiksan način razmišljanja.
Dvekova tvrdi da je identifikovala nekoliko ključnih razlika između ove dve grupe učenika i to:
1. Ciljevi
Učenici sa fiksnim načinom razmišljanja su na pameti imali samo jedan cilj: „Izgledati pametno, uvek i po svaku cenu.“ To je podrazumevalo izbegavanje bilo kog zadatka koji bi mogao da pokaže da i nisu tak pametni kao što su mislili.
Učenici sa razvojnim načinom razmišljanja se, sa druge strane, nisu stideli da njihove greške budu otkrivene drugarima iz razreda. Oni su to videli kao nešto normalno i bez razloga za brigu i stid zato što je njihov cilj bio: „Učiti uvek i po svaku cenu.“
2. Odnos prema trudu i neuspehu
Učenici sa fiksnim načinom razmišljanja su napor i neuspeh videli kao loše stvari jer je njima sama činjenica da se neko jako trudio ili da nije uspeo u nekom zadatku pokazivala da ta osoba nema urođene sposobnosti. Sa druge strane, učenici sa razvojnim načinom razmišljanja su verovali da je trud neophodan da bi se pokrenula sposobnost.
Dvekova kaže da je uverenje da je trud loša stvar „jedno od najgorih uverenja koje osoba može da ima.“
3. Dosada i poteškoće
Učenici koji su pokazali fiksni način razmišljanja su se češće žalili da im je dosadno u školi, tvrdi Dvekova. Oni kao da su upadali u ciklus u kom su koristili dosadu da bi prikrili činjenicu da ne žele da se potrude više onda kada naiđu na poteškoće. U tom procesu oni u stvari počnu da osećaju dosadu.
Učenici sa razvojnim načinom razmišljanja su školske zadatke posmatrali kao seriju izazova i zagonetki koje treba da reše. Oni se, takođe, manje žalili da je nastavnik, predmet ili neki drugi eksterni faktor odgovoran za njihove probleme.
11-ogodišnjaci
Roditeljima je ovo korisna informacija, ali sigurno želite da znate i kako podstaći decu da razviju takav odnos prema učenju. Na sreću, Dvekova ima istraživanje i na tu temu.
Ona i njen tim su podelili grupu 11-godišnjaka u tri manje grupe, i svakoj dali relativno lake testove inteligencije primerene njihovom uzrastu. Na kraju su svako dete hvalili na jedan od tri načina:
- Jednu grupu su hvalili zbog njihove urođene inteligencije
- Drugu grupu su hvalili zbog načina na koji su uspeli da reše test
- Treću grupu su, kao način kontrole, hvalili zbog prolazne ocene, bez pominjanja ni njihove inteligencije niti procesa koji su koristili u rešavanju zadataka.
Prvi rezultati vas neće iznenaditi. Hvaljenje samo inteligencije je tu decu gurnulo ka fiksnom načinu razmišljanja. Hvaljenje uloženog truda i načina rešavanja problema ih je, sa druge strane, gurnulo ka razvojnom načinu razmišljanja.
Ali, Dvekova je izjavila i sledeće: „Najneverovatnije saznanje za nas je bilo da je hvaljenje inteligencije dece njih odvlačilo od učenja.“
Kada početi?
Postavlja se pitanje kada nije previše rano početi sa hvaljenjem dečijih strategija i načina rešavanja problema a ne njihove inteligencije. Prema Dvekovoj, veoma rano. Njena istraživanja pokazuju da način na koji majke hvale decu već u uzrastu od 1 do 3 godine može predvideti detetov način razmišljanja i želju za rešavanjem izazova i učenjem i pet godina kasnije. Ona je čak poznata po tome da je, nakon svog istraživanja, prekidala mame koje čuje da u javnosti deci govore kako su pametna i genijalna.
malisaveti