Još uvek se sećam davnih dana kada sam jedva čekala petak popodne. Kraj radne nedelje, početak vikenda koji je značio samo dve stvari: žurke ili lenčarenje. Ili još bolje, i jedno i drugo, u harmoničnoj kombinaciji. Tada mi se činilo da vikend proleće za tren, a da radna nedelja traje vekovima.
Od kako sam žena, majka (ne, neću da dodam kraljica, mada mislim da sve mi to pomalo i jesmo), vikend je potpuno druga priča. Iako na prvi pogled deluje da odsustvo obaveze odlaska na posao donosi opuštenijih 48 sati, to je velika zabluda. Kad si mama male dece, vikend je često stresniji od ponedeljka. Prodavnica, pijaca, dečiji rođendani (tri sata u prepunoj igraonici su kao 6 sati na najstresnijem i najnapornijem radnom mestu), veš, posteljina, kuvanje, obavezan porodični ručak sa bakom i dekom, treninzi, bioskop u tržnom centru, domaći zadaci, jesi naučio pesmicu i što nisi, odvoženje, dovoženje, razvoženje... Na sve to imam grižu savesti što tokom radne nedelje ne stižem da provodim dovoljno vremena sa decom (o mužu da i ne govorim), pa želim da to bude najbolje skuvani ručak ikada, najzabavnije igre za decu, kuća koja blista...
Baš lepa relaksacija, zar ne?
Zato sam ove subote donela izvršnu odluku. Dragi mužu, mamin sine i lepa ćerko, izvolite napolje, pravac park. Sladoled može, lopta može, bajs može. Sve može, samo nema povratka bar sat vremena. I znate šta, taj sat nisam provela nameštajući posteljinu, prazneći mašinu ili usisavajući. Taj sat sam provela sama sa sobom, na terasi, pijući kafu. Ne znam šta mi je više leglo, miris sveže skuvane kafe iz omiljene šolje, tišina oko mene i redak trenutak da se moje misli i ja družimo natenane. Izabrala sam taj trenutak samo za sebe i uživala dok je trajao.
I znate šta, mnogo sam im se obradovala kad su se vratili.
Savetujem to i vama – birajmo pravila po kojim živimo. Zaslužile smo!
malisaveti
