Živimo u društvu koje smatra da žena ne može uspeti bez muškarca. U takvim mišljenjima nažalost, prednjače žene i to upravo one koje nikada nisu imale hrabrosti i snage da budu svoje i da svoje želje stave na prvo mesto. One će prve osuditi uspeh druge žene i pripisati je nekom, nevažno kojem, ali muškarcu koji “verovatno” stoji iza nje.
Ovde pričam o onim drugim, o ženama koje su imale hrabrosti da budu svoje. Gledam ih kako su pametne, obrazovane, lepe, negovane, zgodne, modno osvešćene, prespremne, kako bi rekli klinci. I gledam današnje muškarce; sve smotanije, kilavije, nesposobnije, navikle na maminu kuhinju, nespremne za brak i porodicu čak i u kasnim tridesetim. Od žene očekuju da bude žensko i muško, majka i supruga, ljubavnica i prijateljica, moler, tapetar, vozač, kuvarica i mentor. Osnovno je da ih svaki put potapšeš po glavi kad naprave nešto što se podrazumeva… odmah padnu u depresiju i osećaju se zapostavljenim.
Kako smo došli u ovakvu situaciju? Ko je kriv što su nam žene postale kao muškarci, a muškarci kao tetke u klimaksu? One sve mogu i sve rade, a oni sve više ne mogu i neće. Pritom, žale se i jedni i drugi, nikome nije dobro.
Dok su nas žene učili da MORAMO ovo i ono, njih su učili da njihova ŽENA U NjIH MORA RADITI ovo i ono. E, sad kad smo se mi dovoljno NAMORALE i uspele obezbediti kakvu-takvu finansijsku samostalnost, shvatile smo da sve možemo same. Rezultat ove “emancipacije” jesu frustrirane žene koje u stvari žarko žele onu staru, dobru, tradicionalnu ljubav, podršku i razumievanje, i frustrirani muškarci koji žele isto to i da se osećaju potrebnim.
Ali avaj, kako da se osećaju potrebnim kad su ih majke vaspitale tako da nađu dvie suprotnosti u jednoj ženi: a) ženu koja je “nesposobna” i ne zna sama da ode ni do supermarketa, b) ženu koja sve zna i hoće da uradi za njega i umesto njega.
U prvoj varijanti, ako nađu ženu koja je “nesposobna”, muškarci kukaju jer im je dosta pritiska i ne mogu više da nose sve na svojim leđima, a u drugoj ne mogu više da podnesu što je žena superiornija od njih. Kako god okreneš, ne valja. A sredine izgleda nema ili je ona u tako zanemarivom procentu prisutna da je to neprimetno.
U kasnim dvadesetim ova je disproporcija u zrelosti najvidljivija. Žena je već tada zrela ličnost, spremna za rađanje, za savijanje gnezda, trči na dva, tri posla, što bi babe rekle “nije stala od jutros”. Završila fakultet, pa master, pa možda i doktorat, položila sve moguće stručne ispite, odavno su u vezi, ali ona ČEKA NjEGA DA ON ODLUČI kad će se napokon uzeti.
A on nezreo rođen, nezreo će biti do kasnih pedesetih i onda će takav ući u klimaks. Ona će mu biti mama, tetka, sestra, drugarica, majka njegove djece. On će djeci biti drugar. I vjerovatno nikad neće biti tu.
Muškarce uslovno rečeno, delim u dve grupe, a nijedna ne zna kako da se nosi sa jakim ženama: prvoj pripadaju mamini sinovi, oni koji bi najradije zaplakali kad ih popreko pogledaš ali ipak u ženi traže majku, i druga, oni koji su navikli da su “alfa-mužjaci” ali takvi pored sebe uvek vode neku lutku koja lepo izgleda, ne priča puno, ne džangriza, ne buni se dok on živi po principu “oženjen sam, kao momak živim”, nema sopstvene ambicije i na društvenim mrežama se hvali isključivo njegovim dostignućima tipa “Doktorirali SMO”, “Dobili SMO unapređenje” i slično.
A šta ako žena slučajno uspe? Šta ako poleti, vine se, raširi krila, izgovori naglas šta misli i ako krene da koristi ono znanje, iskustvo i snagu koja u njoj spava ubijena svakodnevnim mukama i onim osećajem krivice da ako ona slučajno uspe, on će se osećati nesigurno?
Je li to došlo vreme da “otkinemo” pola od svega što smo, što znamo, što možemo i smemo, da bi bile “normalne” žene i da bi se uklopile u ovo društvo?
Koliko puta vam se učinilo da je muškarcima neprijatno jer o nekoj temi znate više od njih? Koliko puta ste se u ovom društvu osjećale kao Alisa u Zemlji Čuda jer ste kulturne, vaspitane, obrazovane? Meni se nebrojeno puta desilo da čujem: “Ne valja kad je žensko puno pametno.” ili “Ti si preškolovana”. Jer najveća jeres današnjeg društva je biti ambiciozan. Onda si prijetnja gomili nesposobnjakovića koji su po kombinaciji rođačka veza+politika+upornost+bezobrazluk došli do pozicija.
Zbog svega navedenog, često se pitam: koliko to žena na Balkanu treba da se smanji da bi stala u mušku ruku?
Ne znam zaista, niti želim da znam. Nije rešenje u tome da se smanjiš da bi se neko osećao dovoljno velikim kraj tebe. I nijedna kruna, princeze moje drage, nije preteška, samo su nečije ruke preslabe da je nose.
Kako smo došli u ovakvu situaciju? Ko je kriv što su nam žene postale kao muškarci, a muškarci kao tetke u klimaksu? One sve mogu i sve rade, a oni sve više ne mogu i neće. Pritom, žale se i jedni i drugi, nikome nije dobro.
Dok su nas žene učili da MORAMO ovo i ono, njih su učili da njihova ŽENA U NjIH MORA RADITI ovo i ono. E, sad kad smo se mi dovoljno NAMORALE i uspele obezbediti kakvu-takvu finansijsku samostalnost, shvatile smo da sve možemo same. Rezultat ove “emancipacije” jesu frustrirane žene koje u stvari žarko žele onu staru, dobru, tradicionalnu ljubav, podršku i razumievanje, i frustrirani muškarci koji žele isto to i da se osećaju potrebnim.
Ali avaj, kako da se osećaju potrebnim kad su ih majke vaspitale tako da nađu dvie suprotnosti u jednoj ženi: a) ženu koja je “nesposobna” i ne zna sama da ode ni do supermarketa, b) ženu koja sve zna i hoće da uradi za njega i umesto njega.
U prvoj varijanti, ako nađu ženu koja je “nesposobna”, muškarci kukaju jer im je dosta pritiska i ne mogu više da nose sve na svojim leđima, a u drugoj ne mogu više da podnesu što je žena superiornija od njih. Kako god okreneš, ne valja. A sredine izgleda nema ili je ona u tako zanemarivom procentu prisutna da je to neprimetno.
U kasnim dvadesetim ova je disproporcija u zrelosti najvidljivija. Žena je već tada zrela ličnost, spremna za rađanje, za savijanje gnezda, trči na dva, tri posla, što bi babe rekle “nije stala od jutros”. Završila fakultet, pa master, pa možda i doktorat, položila sve moguće stručne ispite, odavno su u vezi, ali ona ČEKA NjEGA DA ON ODLUČI kad će se napokon uzeti.
A on nezreo rođen, nezreo će biti do kasnih pedesetih i onda će takav ući u klimaks. Ona će mu biti mama, tetka, sestra, drugarica, majka njegove djece. On će djeci biti drugar. I vjerovatno nikad neće biti tu.
Muškarce uslovno rečeno, delim u dve grupe, a nijedna ne zna kako da se nosi sa jakim ženama: prvoj pripadaju mamini sinovi, oni koji bi najradije zaplakali kad ih popreko pogledaš ali ipak u ženi traže majku, i druga, oni koji su navikli da su “alfa-mužjaci” ali takvi pored sebe uvek vode neku lutku koja lepo izgleda, ne priča puno, ne džangriza, ne buni se dok on živi po principu “oženjen sam, kao momak živim”, nema sopstvene ambicije i na društvenim mrežama se hvali isključivo njegovim dostignućima tipa “Doktorirali SMO”, “Dobili SMO unapređenje” i slično.
A šta ako žena slučajno uspe? Šta ako poleti, vine se, raširi krila, izgovori naglas šta misli i ako krene da koristi ono znanje, iskustvo i snagu koja u njoj spava ubijena svakodnevnim mukama i onim osećajem krivice da ako ona slučajno uspe, on će se osećati nesigurno?
Je li to došlo vreme da “otkinemo” pola od svega što smo, što znamo, što možemo i smemo, da bi bile “normalne” žene i da bi se uklopile u ovo društvo?
Koliko puta vam se učinilo da je muškarcima neprijatno jer o nekoj temi znate više od njih? Koliko puta ste se u ovom društvu osjećale kao Alisa u Zemlji Čuda jer ste kulturne, vaspitane, obrazovane? Meni se nebrojeno puta desilo da čujem: “Ne valja kad je žensko puno pametno.” ili “Ti si preškolovana”. Jer najveća jeres današnjeg društva je biti ambiciozan. Onda si prijetnja gomili nesposobnjakovića koji su po kombinaciji rođačka veza+politika+upornost+bezobrazluk došli do pozicija.
Zbog svega navedenog, često se pitam: koliko to žena na Balkanu treba da se smanji da bi stala u mušku ruku?
Ne znam zaista, niti želim da znam. Nije rešenje u tome da se smanjiš da bi se neko osećao dovoljno velikim kraj tebe. I nijedna kruna, princeze moje drage, nije preteška, samo su nečije ruke preslabe da je nose.
malisaveti
