Tako je, između ostalog, ovim zakonom predviđeno da roditelji imaju pravo na bolovanje s primanjima cele zarade tokom lečenja deteta od raka ili nekog drugog teškog
oboljenja do navršene 18. godine, a bolovanje će morati da obnavljaju na svakih šest meseci. Podsetimo, do sada su roditelji teško obolele dece imali pravo na 65 odsto ličnih
primanja i četiri meseca bolovanja i obično su napuštali posao ili dobijali otkaz kako bi bili uz svoju bolesnu decu.
To je sjajna vest za sve roditelje koji su do sada vodili teške borbe kako bi mogli da vode računa o svojoj deci. O mnogima od njih smo već pisali, a jedna od
njih je Nevenka Gajić iz Požarevca, veterinar i majka malog Vuka koji boluje od Daunovog sindroma.
- Kao zaposlen roditelj, predlog o produženom plaženom odsustvu zbog nege deteta smatram generalno dobrim, ali uz strogo preciziranje stanja bolesti, to jest stepena
oštećenja koja bi bila obuhvaćena ovakvim vidom socijalne podrške. Time bi se izbeglo dovođenje korisnika, odnosno zastupnika u situaciju da se suoče s administrativnim
preprekama. Takođe, uvođenjem ovog prava ne bi trebalo da se ukidaju već postojeća prava i roditelj bi, zavisno od individualne situacije, trebalo da sam odluči hoće li koristiti
takav vid podrške. Potrebno je predvideti i obavezu za poslodavca da se roditelj posle vrati na svoje radno mesto ili adekvatno socijalno zaštiti kako bi se zatvorio krug i toj
porodici obezbedila egzistencija - rekla je za "Blic Ženu" februara ove godine Nevenka.
Podsetimo, Gajići su 11 godina čekali decu, a onda dočekali i trojke - Isidoru, Ognjena i Vuka, koji ima Daunov sindrom.
Kao starija prvorotka, celu trudnoću ova hrabra žena preležala je u krevetu. Zajedno sa suprugom Dragišom maštala je o svojim bebicama, smišljali su imena, pripremali stvari. A
onda, kad je bila u 25. nedelji trudnoće, usledilo je novo iznenađenje, šok. Lekar im je saopštio da beba dečak, smeštena u desnom delu stomaka, ima Daunov sindrom.
To prvo saznanje bilo je jako bolno. U isto vreme bila sam i besna i ljuta na ceo svet. Kao da je bilo malo to što smo toliko dugo čekali da ostanem u drugom stanju i što mi
je cela trudnoća bila visoko rizična, nego nas je sad i to snašlo. U tom trenutku nismo znali kako ćemo se izboriti sa tim – priseća se Nevenka, koja je sada predsednica
požarevačkog Udruženja za pomoć osobama obolelim od Daunovog sindroma „Osmi dan“.
Vuk je naš božji dar, a ne opterećenje
To je, kako kaže, ta njihova porodična sreća i nesreća u isto vreme, a maleni Vuk, koji ima Daunov sindrom, zadao im je svima zadatak i naučio ih da je život, zapravo, lep
onakav kakav jeste. On je prvi i promrdao u maminom stomaku, a iako je rođen sa samo 1.250 grama po rođenju, brzo se adaptirao. Zbog svoje izdržljivosti i
snage koju je pokazao već u prvim danima života, tetka Spomenka, inače Nevenkina sestra bliznakinja, dala mu je ime Vuk.
– Od prvog dana Vuka smo prihvatili kao božji dar, a ne kao opterećenje. Preuzeli smo svu odgovornost i brigu o njemu i oko toga nikad nismo imali dilemu. Bili smo
zaprepašćeni kad nam je još tokom trudnoće od strane pojedinih zdravstvenih radnika sugerisano da ga ostavimo u nekoj ustanovi. Kao šta ima veze,
imaćete dvoje zdrave dece i to vam je dovoljno – otkriva Nevenka s dozom gneva u glasu.
Nakon porođaja, suprug Dragiša i ona sami su brinuli o deci. Ne krije da je prvih šest meseci bilo jako naporno, a pošto od nespavanja nisu mogli baš sve da zapamte,
vodili su dnevnik hranjenja i fizioloških potreba.
– Desilo se jednom da je tata tokom noći dva puta nahranio Isidoru, a da je Ognjen ostao gladan. Onda je on plakao od gladi, a Isidora pak od prevelike sitosti. Sad se često
smejemo tim anegdotama, iako nam tad to nimalo nije bilo smešno – kaže Nevenka, koja inače i pored troje dece radi kao veterinarski inspektor.
Život nas je izazvao na borbu
Kasnije, tokom razvoja, sve ono što su radili sa Isidorom i Ognjenom radili su i sa Vukom. Nisu mu postavljali nikakva ograničenja, a zajedno sa bratom i sestrom, već sa 15
meseci krenuo je u vrtić. Sve troje brzo su se socijalizovali, a onda, kako se približavao njihov polazak u školu, Nevenkinu dušu obuzele su nove strepnje.
– Leto pred polazak u školu za mene je bilo prava agonija. Strepela sam kako će Vuk biti prihvaćen u razredu, kako će na njega reagovati druga deca,
kako će on sve to podneti... Ali na sreću, dobili smo divnu učiteljicu koja je stvorila takvu atmosferu u razredu da je Vuk postao njihov omiljeni drugar –
ističe mama Nevenka s ponosom.
Sad kad su oni malo porasli, vidi koliko su je deca promenila i to nabolje. Naučila je da u životu na neke stvari jednostavno ne može da utiče i da za nju reči „ne mogu“ i
„neću“ ne postoje. Sve je izvodljivo samo ako čovek pokaže mrvicu volje.
– Nas je život izazvao na borbu. Nekome bi možda bilo teško da odgaja troje dece istog uzrasta, ali nam je to, verujte, veliko zadovoljstvo. Nikad nisam htela da me neko
sažaljeva. Zato sam, kad sam se vratila na posao posle šest godina, odnela uramljenu sliku moje dece i tri torte da častim – priča Nevenka, koja je sa svojim Dragišom
zajedno već punih 30 godina.
Njihove trojke divno se slažu i razumeju, a mama i tata od malih nogu uče Isidoru i Ognjena da sutradan kad odrastu i kad budu imali svoje porodice, treba da brinu o svom
bratu. Gajići su Vukovim rođenjem dobili zajednički zadatak, koji i te kako uspešno obavljaju.
malisaveti
