Pogledam klincu u ruku, vidim da mu je zaustavila cirkulaciju, pa mu još zarila i one kandže u kožu. Pokušam da suzbijem krv koja mi se slila u glavu, kažem joj - pa što ga ne
pustite bar na kratko, sigurno je dobar dečak, a ona kaže "gledajte svoja posla".
Onda sam u tržnom centru čula cviljenje, i vidim oca koji je ubacio dete u neki prolaz da ih niko ne vidi, nadvio se nad njim, mali (ali baš mali dečak) pokrio se rukama preko
glave, ovaj mu preti nešto, pa ga onda udari pa opet preti, na kraju kaže - jesi razumeo sad, jesmo se dogovorili? Niste brate, nego si ga izlemao i pretio mu ko zna čim. Ništa se
vi niste dogovorili.
Jednom sam zaustavila jednu babu koja je ispred Doma zdravlja dete od dve godine, dok ga je držala u rukama, tukla po glavi dok je bolesno dozivalo mamu. Baš ga je jako
udarala i vrištala da prestane. Kad sam joj pripretila da ću joj ruke slomiti ako ga još jednom udari, prestala je i rekla mi kao i ova s početka - gledaj svoja posla. Ali je prestala.
Produžila sam i sakrila se iza ćoška, pa provirivala da li je nastavila kad sam prošla. Nije ga više tukla.
Sve češće čujem i ljude koji svojoj deci govore, skote, i psovke koje čak i odrasli u največim svađama i raspravama ne izgovaraju, a tek ne bi trebala deca, tako nešto da dožive i
da im tako nešto odrasli izgovore, ma kakvu grešku da su napravila. Čula sam i majku koja ćerkici objašnjava da joj je drugarica iz vrtića krava jer je prevarila da ne proba ručak,
a vaspitačica je kreten, što je nije naterala da jede. I onda je vikala na nju jer je "glupača koju svi mogu da za**ebu".
I zaista viđam sve više takvih manijaka, ima ih mnogo više od svih onih koji imaju strpljenja, volje, pameti, humora da podižu decu s velikom ljubavi i autoritetom.
Nema savršenih. Isto tako nema opravdanja da cimate, udarate, psujete, vređate, pretite, sikćete, derete se ko manijaci na svoju malu decu. Ona nisu džakovi na kojima ćete
iskaljivati svoje frustracije i nezadovoljstva. Nađite sebi ravne, lečite se ako ste preopterećeni i nesposobni da artikulišete život. Svi ljudi gube strpljenje, koliko li sam puta
nervozna došla s posla i vikala zbog gluposti...pa se posle izvinjavala...ali postoje granice, i u nastupima besa moraju postojati. U suprotnom nemojte glumiti iznenađenost kad
ODJEDNOM dobijete poziv, a učiteljica vam kaže da je vaše dete razbilo glavu nekom drugaru. Ne izgovarajte "nemoguće, nikad nije bio takav". Nije bio, vi ste ga takvim
napravili.
malisaveti