U moru tragedija i loših vesti kojima nas svakog dana bombarduju, pravo je osveženje pročitati jedan ovakav tekst. Iako početak ne obećava, garantujemo vam da će vam kraj priče izmamiti osmeh na lice, a možda i poneku suzu radosnicu.
Post Mirjane Grujić koji se širi društvenim mrežama, prenosimo vam u celosti.
'86 godine dok sam studirala, beše neka razmena studenata Kragujevačkog i Sarajevskog Univerziteta pa sam primila 7 dana u goste (nazvaću je) Azru. Život svaku odveo na svoju stranu. I kako biva, da ne biva sve slučajno... sretnem je '90 na autobuskoj stanici u Beogradu. Ja pošla za Nemačku, ona pobegla od svojih jer je primoravaju da se uda za nekog. Ugovoren brak još iz detinjstva. Meni je to tad zvučalo kao naučna fantastika. Samo što se nisam nasmejala. Verovatno i jesam u sebi. Bilo je mom nedotupavom mozgu tako nešto neshvatljivo. Kaže da nikada nije bila u Beogradu, nikoga ne zna, pa računa da je njeni neće u Beogradu ni tražiti. Ima 120 maraka u džepu i neku siću.
- Idem i ja za Nemačku s tobom molim te - kaže.
- Nemam te, Azra, gde. I ja idem kod ljudi koje ne znam, rođaci moje komšinice - odgovaram.
- Idem. Taman prosila. Samo ako ima mesta u autobusu.
I tako ti ona krene.
Na nekom odmorištu u Austriji sedosmo sa nekom ženom iz Požarevca da popijemo kafu... Reč po reč i ona ispriča šta joj se dešava. Ona žena je pozva da ide sa njom. Kaže da može da čisti sa njom, a i treba joj neko da dele troškove. Pristade ona oberučke. Ja je u busu odvraćam.
- Ne znaš je. Ko zna ko je - kažem.
- Mislila sam da svoje znam, pa ispade da ih nisam znala.
Ućutim. One siđu u Štutgartu. Azri pune oči suza. Plačem i ja. Zagrlimo se čvrsto kao najrođenije.
"Nikada te neću zaboraviti", kaže. "A ti mene zaboravi i ne spominji nikom. Da me ne nađu. I hvala ti na svemu".
"Gde će te naći", mislim se. "Valjda ova žena nije neki hohštapler".
Govorim: "Srećno", a u meni nešto zebe.
Vratih se ja iz Nemačke, dođe rat, završi se, udadoh se, razvedoh, preselila.... ma sasvim zaboravila na nju. Jutros mi stiže poruka u inboks: "Našla sam te. Imamo čak i zajedničke prijatelje."
ONA!!!
Pričale smo skoro dva sata. Doći će, kaže, samo da me izgrli. Da me nikad nije zaboravila i da joj je Ceca (ona žena iz Požarevca) najbolja prijateljica.
Kaže, doći će za Novu Godinu. Možda i pre.
Kaže, njeni nisu hteli za nju da čuju kad im se javila. Otac nije hteo da dozvoli da ih izvuče iz Sarajeva ni kad je rat počeo. Najmlađa sestra je ipak pobegla kod nje. Ni sa njom nije progovorio nikad više. Umro je 2012. godine. Majku je videla prvi put posle očeve smrti. Brat i druga sestra nisu hteli ni da pričaju.
Ja se rasplakala.
Nema plakanja. Što bi se plakalo? Ja sam ih žive ožalila. Oni mene živu sahranili. Nemam suza za njih. Bliža mi "tuđa kost" no svoja.
Eto... nisam pametna. Ljudske predrasude su čudo, živ otrov!
A i život je čudo. Ume i da obraduje!!!
malisaveti
