Svog prvog supruga upoznala sam kad sam imala 14 godina, na internetu. Bio je par godina stariji od mene i bio udaljen na tri sata vožnje. Kada je završio srednju školu, preselio se da mi bude bliže iako sam u to vreme imala 16 godina. Roditelji su me dobili mladi i zbog mene nisu završili fakultet. Nisam htela da ponovim njihovu grešku, pa sam odmah otišla kod ginekologa da vidim koje su mi opcije za kontracepciju.
Sećam se da me je ginekolog pitao kada sam imala poslednji ciklus, a ja nisam imala odgovor jer mi je menstruacija bila neredovna. Tada smo utvrdili da bolujem od sindroma policističnih jajnika i da teško da ću uopšte moći da imam decu. Potisnula sam tu informaciju i život je tekao dalje. A moj dečko bio je san snova. Planirali smo zajedno našu budućnost i čim sam završila srednju školu, počeli smo da živimo zajedno. Uskoro smo se i verili. Oboje smo išli na fakultet i radili puno radno vreme, priseća se Džuli Edmondson iz Indijane.
Posle godinu dana u braku preselili smo se u veći stan, sa dodatnom spavaćom sobom. Iako smo znali da teško da ću moći da zatrudnim, nadali smo se i maštali o detetu. Birali smo čak i imena.
Međutim, uskoro je naš odnos počeo da se menja i odjednom je sve što sam radila bilo pogrešno. Počeo je da mi brani da ostajem duže na poslu, nije mi davao da odem u čitaonicu da učim i suštinski nije mi davao da mrdam bilo gde bez njega. Nisam više imala svoje prijatelje, samo njegove. Konstantno me je podsećao na žrtvu koju je podneo jer se odselio iz svog grada i otišao od porodice da bismo bili ovde zajedno. Konstantno mi je proveravao telefon i poruke i morala sam da mu podnosim izveštaje sa kim se čujem i zašto.
Mislila sam, kada bih mu rodila dete, sigurno bi se odobrovoljio.
Kap koja je prelila čašu desila se na moj 21. rođendan. Par prijatelja svratilo je kod nas na proslavu. Ja sam otišla u krevet oko ponoći jer sam radija ujutro, a oni su ostali. Moja najbolja prijateljica poverila mi je da joj se moj pijani muž neprestano nabacivao. Mesecima sam bila u potpunoj depresiji, fakultet sam zapostavila i prestala da uopšte izlazim iz kuće.
Par meseci kasnije, sećam se toga, sedim u kolima i govorim mužu da hoću razvod. Bili smo u lošoj finansijskoj situaciji i znala sam da teško da ću se snaći sama, što mi je i on objasnio. Rešili smo da sačekamo par meseci, dok nam istekne zakup za stan, pa da se onda raziđemo. Kada je došao taj trenutak, spakovala sam i sebe i njega - jer on se pravio kao da se ništa ne dešava. Jedne noći, dok sam pakovala stvari iz kuhinje, gađao me je šerpom. Na svu sreću, promašio je ali sutradan sam pokrenula postupak za razvod. Nisam se više vraćala u naš stan, plašila sam se da budem nasamo sa njim.Negde u to vreme upoznala sam prijatelja mog kolege sa posla. Smejali smo se neprestano, i po prvi put sam bila srećna. Prvi sastanak imali smo u njegovoj kući, igrali smo društvene igre, jeli picu i gledali film. Majkl je takođe bio razveden i imao dvoje dece. To je bila sjajna vest za mene, jer je to značilo da, ako veza postane ozbiljna, neće me pritiskati da mu rodim dete.Uskoro smo se i venčali. On ja i deca bili smo prava srećna porodica. Nismo odustali od ideje o zajedničkom detetu, i počela sam da idem na tretmane za plodnost. Uskoro sam zatrudnela, ali su mi odmah rekli da ću pobaciti. Tako je, nažalost, i bilo.Nismo odustajali, i posle mnogo borbe, zatrudnela sam. Blistala sam od sreće. Nisu mi smetale ni mučnine ni besane noći, samo sam želela da beba bude dobro.
Danas naša ćerka ima tri godine i moj život je potpun. Udata sam za predivnog čoveka, dobili smo i dete nekim čudom. I stariji brat i sestra je obožavaju. Nikad nisam mogla ni da zamislim da ću jednom biti ovoliko srećna.
Sada mi je jasno da je moja neplodnost imala svrhu - da ne dobijem dete sa nasilnikom i ne ostanem zbog tog deteta u nasilnom braku. To je pravo čudo. Zato i danas u kolima držim prvu sliku sa ultrazvuka svoje ćerke, kako bih se setila da se sve dešava u pravo vreme, i da će tada, u pravo vreme, biti bolje nego što smo smeli i da se nadamo.
malisaveti