Postoji velika razlika između probirljivog deteta, koje odbija određene namirnice i deteta sa senzornim poremećajem ishrane. Najveća razlika, ujedno i najopasnija je ta da će dete sa ovim poremećajem radije umreti od gladi nego pojesti hranu koju njegovo telo odbija.

Moj sin, Men, je takvo dete. Većina ljudi pretpostavlja da to znači da odbija hranu sa određenom teksturom koja mu se ne sviđa. Svako od nas zna nekog gadljivog na teksturu pojedine namirnice. Recimo, ja do poznog doba nisam mogla da jedem škampe jer bi mi se od te gumene hrskavosti bukvalno povraćalo. Ali kod mog sina situacija je bitno drugačija.

Njega ne odbija tekstura, već ukus. Bilo kakav ukus. Kada je imao tri i po godine, slučajno je zgrabio kreker sa ukusom belog luka. Posle prvog zalogaja, izbio mu je hladan znoj, oči su mu zasuzile a lice potpuno pocrvenelo. Telo mu je bukvalno odbijalo tak ukus. Do kraja tog dana više nije hteo ništa da stavi u usta.

Godine takvog ekstremnog odbijanja hrane rezultovale su u njegovim užasnim prehrambenim navikama. I on i ja se grozimo kada dođe vreme za obrok. U našoj kući, baš niko se ne raduje obrocima. Oni su naš izvor najvećih frustracija.

Vidite, od dana kada je Men počeo samostalno da jede, bukvalno svaki zalogaj sam mu ja utrpala u usta. Nikada u životu nije uzeo da nešto jede na svoju ruku.

- Jedi, Men.

- Još jedan zalogaj, Men.

- Nisi još gotov Men.

Sećam se, kad je bio manji, u ponedeljak ujutro, kada bismo seli za sto za doručak, uvek bih sebe tešila u mislima rečima: "Eto, samo 21 obrok i nedelja će biti gotova".

Naši obroci traju između sat i sat i po vremena. Men neumorno odgriza mikroskopske zalogaje hrane, kako ne bi morao da oseća njen ukus, a onda prežvakava to minutima. Ja za to vreme stojim kraj njega i dajem sve od sebe da ostanem mirna i puna podrške. Jer znam da čim odem, on će prestati da jede.

Posle godina takve agonije, rešila sam da se prosto sklonim od njega i pustim ga. Obroci su mi bili najveći stres u životu. Izazivali su u meni bes, strah i prezir toliki da nisam želela da više budem u blizini svog deteta. Zato sam naterala sebe da prihvatim da će Men pojesti toliko koliko će pojesti. To što ja stojim i kiptim od besa u sebi nikako ne pomaže. Moram prosto da verujem da će sve biti u redu.

Taktika mi je jedno vreme uspevala. Nije pokazao značajan pomak u rastu, ali se razvijao vrlo usporeno. Međutim, u poslednje dve posete lekaru, ispostavilo se da opet gubi na težini. Sada taj dečak ima sedam godina. Imao je nekada 17 kilograma, sada ima 16.

Kada nam je lekar rekao da je Men smršao, izgubila sam živce i počela sam da urlam i pretim detetu.

Stidim se toga i plačem kad se setim svoje reakcije. Plačem i zato što sam njega toliko uplašila i rasplakala, i to zbog nečega što on sam ne može da kontroliše.

Zaklela sam se da ću nekako kontrolisati svoj strah i pomoći mu na miran način. I radilo je...prvih par dana.

Možete li da zamislite kako je to da godinama bukvalno morate da naredite detetu da uzme svaki zalogaj hrane? To je iscrpljujuće.

malisaveti