Taj 16. jun 2017. godine nikad neću zaboraviti. Stigla mi je poruka od mame sledećeg sadržaja: "Molim te, dođi pravo kući sa posla. Dobila sam rezultate CT skeniranja". Otrčala sam kući i čim sam otvorila vrata, srce mi je potonulo. Mama mi je kroz suze objašnjavala da joj je lekar našao nekoliko lezija na mozgu. Stanje je bilo vrlo ozbiljno. Moja mama se već jednom sa 18 godina borila sa rakom i otad se stalno plašila da će se vratiti, a strah joj se na kraju obistinio. Ja sam gubila tlo pod nogama, a mama je tada rekla rečenicu koju ću pamtiti. Počela je da mi priča da će zauvek biti zahvalna za sve godine koje je provela sa mnom i mojom sestrom Megan, piše Robin Kurnji iz Kanade.
- Nikad nisam smela ni da se usudim da se nadam da ću imati i ovoliko vremena sa vama. Srećna sam što smo imale ovo zajedničko vreme - rekla mi je. Bila je puna optimizma i znala sam da se neće predati bez borbe.
Par dana kasnije, vozila sam mamu na operaciju u bolnicu udaljenu osam sati vožnje. Uživala sam u tih osam sati, kao i svaki put kada putujem sa njom. Slušale smo omiljene pesme i pričale o svemu.
Onda, 22. juna, mama je ušla u operacionu salu. Sestra i ja smo je poljubile a onda su je odvezli u salu. Operacija mozga nikada nije jednostavna. Borila sam se da pred njom ne zaplačem, i nekih 5 sati kasnije, lekar nam je rekao da je operacija prošla dobro i da je u šok sobi. Par sati kasnije smo mogle da je vidimo i delovala je dobro.
A tog 22. juna sam malo kasnije sedela u hotelskoj sobi i gledala kako se na testu za trudnoću pojavljuju dve crtice. Bila sam van sebe od sreće i straha. Celog života želela sam da i ja budema mama. Sutradan, Megan i ja smo otišle u posetu mami. Pričala je kako bi volela da drži unuče u naručju pre nego što umre, a ja sam mislila kako je to ironično jer ja sam upravo saznala da sam trudna i možda ću i moći da joj ispunim želju.
Meseci su prolazili, a onda sam rešila da iznenadim mamu na ultrazvuku kada su mi saopštavali pol deteta. Pozvala sam je sa mnom, i tada sam joj i saopštila da sam trudna. Bila je, naravno, van sebe od sreće. Zajedno smo s nestrpljenjem iščekivale taj dan a onda je jedne noći pitala da prisustvuje mom poriđaju. Naravno da sam to želela. Molila sam se svakog dana da poživi da me isprati u porođajnu salu.
Onda je 16. februara 2018. godine krenuo porođaj. Mami je bilo strašno loše, ali je iste sekunde krenula sa mnom. Porođaj je tek počeo, a mama je sve vreme bila kraj mene. I hvala bogu na tome, jer usledila je strašna rečenica.
- Nema otkucaja srca na monitoru - rekli su mi. Minuti su prolazili, ja sam paničila, a sestre utrčavale u salu. Beba je morala da izađe što pre, i na kraju su vakuumom izvukli bebu iz mene. Tog trenutka, u 1:10 izjutra, rođena je ljubav mog života, moj sin Džasper. Moja mama se zaljubila u njega iste sekunde. A ja, ja sam bila presrećna što sam mami ispunila najveću želju.Moja mama je provela šest predivnih meseci sa Džasperom. Svoj poslednji Uskrs, Dan majki i Džasperovo krštenje provela je sa njim, uprkos tome što je bila na izmaku snaga.
Umrla je prvog septembra ove godine. I dalje to ne mogu da shvatim i prihvatim. Ništa ne može da vas pripremi na gubitak majke. I dalje imam knedlu u grlu i teško mi je, preteško bez moje majke.
I znam samo da je Džasper blagoslov, poslat na zemlju da ulepša poslednje dane mojoj majci i da mene uteši. Bog ga je poslao tačno onda kada nam je najviše trebao.
malisaveti
