„Vidiš koliko imaš igračaka, sve ti kupujemo, a ti si opet nezadovoljan. Ništa ne umeš da ceniš.“ Ove rečenice često u afektu izgovore mnogi roditelji zabrinuti zbog toga što svojoj deci pružaju sve, a od njih zauzvrat često dobiju nezahvalnost. Međutim, postavlja se pitanje da li je dete u ranom detinjstvu svega toga uopšte svesno i šta može da pruži roditeljima u tom uzrastu.
– Iako su mali i bespomoćni, mališani od dve ili tri godine kroz osmeh ili crtež mogu da iskažu osećanja. Tako zapravo iskazuju zahvalnost prema mami i tati, a ova važna osobina stiče se još u ranom detinjstvu. Učenjem zahvalnosti deca razvijaju empatiju i postaju osetljivija na osećanja drugih – kaže Dragana Stanković, psiholog i urednica portala „Psihologijaonline“.
Što ranije mališani nauče da budu zahvalni, to će kasnije u životu biti srećniji i zračiće optimizmom, za razliku od nezahvalne dece, koju prate stalan stres i depresivna osećanja.
Do četvrte godine deca su zahvalna samo za materijalne stvari, poput igračaka. Nakon tog perioda počinju da shvataju i ljubaznost, brigu i ljubav koju im pružaju roditelji, bake i deke
Razmaženost i nezahvalnost nisu isto
Prema rečima naše sagovornice, deca su po rođenju potpuno egocentrična, a potom u uzrastu od 15. do 18. meseca počinju da prepoznaju koncepte koji vode do zahvalnosti. Već tada su svesna da su zavisna od roditelja, ali ipak su sve do četvrte godine zahvalna samo za materijalne stvari, poput igračaka. Nakon tog perioda počinju da shvataju i činove ljubaznosti, brige i ljubavi koju im pružaju roditelji, bake, deke...
– Mnogi misle da su razmažena deca najnezahvalnija, ali to uopšte ne mora da bude tačno. Takva deca nisu ona kojima su roditelji pružali mnogo ljubavi, već ona kojima su u vaspitanju nedostajala pravila i ograničenja – ističe Stankovićeva.
Ona naglašava i da se roditelji međusobno razlikuju po očekivanjima od svoje dece, pa tako postoje mame i tate koje pred naslednike postavljaju previsoke ciljeve ili pak oni koji ih štede i ne podstiču da sami prevazilaze teškoće na koje nailaze. A zapravo je suština u umerenosti, jer dete od kog roditelji mnogo očekuju s vremenom može da počne sebe da doživljava kao neuspešno i nesposobno da uradi ono što se od njega traži. Kasnije će i samo sebi postavljati visoke ciljeve, koje će teško ostvarivati, pa će samim tim i biti nezadovoljno sobom.
Ne štedite ih i ne radite stvari umesto njih
– Nije dobro ni ako roditelji pak od deteta traže da postigne preniske ciljeve. Takve mame i tate često deci upućuju rečenice kao što su: „Još si mali za tako nešto” ili: „To je preteško za tebe“, pa onda umesto njih rade mnoge stvari koje bi mališani i sami mogli da obave – napominje Stankovićeva.
Mi smo njima potrebni u mladosti, a oni nama u starosti
Ipak, kako vreme odmiče, menjaju se i uloge na relaciji roditelj–dete, pa zato u našem narodu postoji izreka da su roditelji deci potrebni u mladosti, a oni njima u starosti. Tako odjednom osoba koja je štitila svoju decu postaje bespomoćna bez njih.
– Svako od nas ima urođenu potrebu da brine o drugima, neko manju, neko veću. Mnogi ljudi dožive najlepše trenutke upravo brinući o svojim ostarelim roditeljima jer je to prilika da se vrati deo darežljivosti onome ko je posvetio čitav život brinući o nama i našem vaspitanju – objašnjava Stankovićeva.
Ona kaže da u ovom odnosu deca treba samo da razmisle kako da pomognu svojim starim roditeljima a da ne ugroze primarne potrebe i svoju porodicu. Iako ambivalentna osećanja postoje, čini se kao da su roditelji i deca osuđeni na stalne sukobe mišljenja i neizbežan generacijski jaz.
maliisaveti