Kada je Rebekin sin imao manje od dve godine, Rebeka je rekla svom dečku, a ocu njenog deteta, da ide na venčanje svog brata i - nikad se nije vratila kući.
Ona je jedna od gomile žena koje su uradile ono što je većini nezamislivo - odustale su od svog deteta. O tome se govori u novom kontroverznom filmu "The last taboo", gde
se obrađuju stvarne priče majki koje su prosto odustale od svoje dece.
Za svaku majku je prvih par meseci majčinstva šok, međutim, uskoro se prilagode novom životu. Rebeka je, kaže, u prvih par meseci shvatila da majčinstvo nije za nju.
- Čula bih kako beba plače i pomislila: Ovo je moja beba i ovako će ubuduće izgledati svaki moj dan, i pala u čisti očaj - otvorena je Rebeka (23) koja je
inače rodom iz Londona, a koja se preselila u Talin u Estoniji, odakle je njen partner.
Nadala se, kaže, da će uspeti da tamo izgradi porodicu, ali stvari nisu tekle glatko. Onda, kada je rodila sina, usledio je šok za nju. Bila je, kaže, pod pritiskom da bude srećna
majka, a iznutra je umirala.
- Imao je svega par nedelja kada sam ja shvatila da samo želim da pobegnem od njega. Bila sam kao u kavezu, a od svih sam krila koliko sam zapravo
nesrećna, jer zaista je neuobičajeno da jedna majka sa tim malim zavežljajem u kojem je beba bude tako duboko nesrećna. Bilo mi je lakše da se pravim
da sam ono što svet očekuje da budem, da se pravim da sam srećna majka - kaže Rebeka.
Dve godine po njenoj selidbi u Estoniju, Rebekin brat je objavio da se ženi. Tada je Rebeka duboko u sebi znala da se nikad neće vratiti.
- Prosto nisam imala snage da povedem sina sa sobom i odgajam ga sama. Smatram da sam u situaciji u kojoj sam bila postupila ispravno. Sećam se kao
da je juče bilo da sam sela u taksi, pozdravila se sa sinom koji je tad imao 23 meseca i kako sam mu mahala iz kola - kaže Rebeka. Danas, ona odlazi u
Talin par puta godišnje kako bi ga posetila.
Sama kaže da odluka koju je donela nije bila laka, ali je bila jedina moguća u tom trenutku.
- Taj osećaj olakšanja ne mogu da opišem. Znam samo da sam konačno prodisala. Međutim, činjenica je i da o ovome uopšte govorim za medije je da je
to zato što sam žena. Muškarci to stalno rade, i niko ih ne tera da se ispovedaju - naglašava Rebeka.
U dokumentarcu, klinički psiholog dr Kristina Pikering kaže da Rebeku ne treba kritikovati.
- Izuzetno je hrabro da žena povuče takav potez i i pored pritiska sveta kaže otvoreno: "Ja nisam dobar izbor osobe koja treba da se stara o ovom detetu". Za to je potrebno
mnogo hrabrosti - naglašava Rebeka.
Pored Rebeke, tu je i Marija, koja se u 20. godini udala za Kloda, sa 25 godina kupili su kuću a sa 25 rodila je njihovog prvog sina, Vila.
- Sećam se da sam upijala sve što pišu časopisi o majčinstvu i ridala nad njima, pitajući se kako treba da izgleda i ponaša se dobra supruga i majka. To su sve bile žene iz
pedesetih godina prošlog veka, i odisale su nekim mirom i lakoćom. Trudila sam se iz petnih žila da i ja budem takva, ali u meni je sve bilo mrtvo - kaže Marija.
Marija je potom doživela veliku traumu - izgubila je ćerku svega par meseci pred njen četvrti rođendan. To je bila tačka preokreta.
- U tom tugovanju više nisam imala prostora da mislim ni na koga osim na sebe. Shvatila sam da se raspadam i da mi se brak raspada i da moram da
odem. To prvo veče kada sam se odselila razarajuće me je bolelo, ali jedan deo mene osećao je neverovatno olakšanje. Odjednom sam posle mnogo
godina poverovala da nešto lepo može da mi se desi. Odjednom sam opet ja bila samo ja, ne supruga i majka - kaže Marija, dodajući da smatra da je
njena odluka da ode najbolja i za nju i za njenu decu.
- Mnogi su mi govorili da me treba sterilisati. Mnogi me osuđuju. Društvo ima neku idealizovanu sliku majke, i smatram da treba da to preispitamo, ceo taj ideal majčinstva - kaže Marija.
Ista stvar desila se i sa Natali (34) iz Njujorka. Ona, kaže, potiče iz duboko religiozne porodice koja ju je ohrabrivala da se uda što pre. Tako se Natali sa 26 godina našla pred
oltarom, znajući da se ona i muž suštinski ne vole.
- Bila sam jako nesrećna u braku. Kada smo dobili ćerku, a onda i sina, bila sam srećna ali ne i emotivno spremna za to. Želela sam život i karijeru i
smatrala sam da beba guši to sve u meni. Osećala sam da mi se mozak topi. Ja sam sedela u kući sa detetom dok su druge žene putovale, radile, živele.
Pravila sam se da sam srećna a u sebi sam umirala - kaže Natali, dodajući da je četiri godine kasnije pukla.
Podnela je zahtev za razvod nakon koga je ostala bez prebijene pare. Tražila je ravnopravno starateljstvo, ali morala je da pristane na manje.
- Osećala sam se posramljenom što sam odustala od starateljstva od svoje dece, ali to ima i svoje prednosti, recimo, to što mogu da napredujem u karijeri. Sada više ne
moram da budem savršena. Ne moram da krijem svoje mane. Uostalom, činjenica da sam majka bez starateljstva nad svojom decom je najveća mana. Međutim, iako sam
volela da budem majka, znala sam da nisam dovoljno dobra niti dovoljno savršena za tako nešto - zaključuje ona.
malisaveti