Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla živeti sa sinom, snahom i unukom.
Svakog dana njen vid i sluh su se pomalo pogoršavali.
Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanira otkotrljao na pod, a supa bi se prosipala iz kašike.
Sin i snaha joj nisu mogli pomoći, ali ih je živcirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili jedan poseban sto gde sama jede sve obroke.
Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama.
– Šta spremaš? – upitao je otac u znatiželji i ozbiljno.
– Spremam mali sto za tebe i mamu.Tako da možete sami jesti u ćošku kada ja budem velika.
Otac i majka su ostali bez teksta i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču.
U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali.
Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela s njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.
malisaveti
