Ako sam naučio jednu stvar u životu, to je da nikada ne pretpostavljam stvari o ljudima. Recimo, 99 odsto ljudi bi na osnovu ove fotografije pomislilo da se radi o ocu koji je rešio da ženi priušti zasluženi odmor od četvoro dece i porodičnih obaveza, piše Set Migo iz Džordžije, samohrani otac i autor iza bloga „Ko je stavio moj Ajped u mašinu za pranje veša?“.
U suštini, svaki put kad se pojavim sa klincima među ljudima, poberem komplimente kako sam sjajan muž. Uglavnom se samo osmehnem jer me mrzi da objašnjavam da sam samohrani otac i da je ovo moja svakodnevica. Međutim, i dalje stvari ostaju nedorečene jer će neko od mojih klinaca garantovano pitati ženu koja je prokomentarisala da sam sjajan muž – „Hoćeš li da se udaš za mog tatu?“. Moji klinci predano rade na tome da mi nađu ženu, ali to sada nije tema ovog bloga. Ono što hoću da postignem ovom pričom je da ohrabrim sve samohrane roditelje, kao i one koji trenutno prolaze kroz razvod.
Sve je počelo 2003. godine. Bio sam štreber sa afro frizurom i te jeseni zaljubio sam se beznadežno u najbolju drugaricu, devojku sa preslatkom kratkom plavom kosom, uvek u haljinama. Sve sam pokušavao ne bih li je osvojio, bez uspeha. Svaki put bi me odbila. Ipak, nastavili smo da se družimo i zbližavamo i konačno se to desilo. Poljubila me je.
Znali smo da je pitanje trenutka kada ćemo se venčati. I zaista, ubrzo smo bili vereni a još brže i venčani. Bila je to 2005. godina a mi imali po 19 godina. Sada iz ove perspektive vidim da je svima osim nama bilo jasno da taj brak neće potrajati.
A mi, mi smo bili presrećni. Bili smo bez prebijenog dinara a voleli smo se i uživali u svakom trenutku. I danas stojim iza toga da mi je to bio najlepši period u životu. Završili smo fakultet, našli prave poslove i bili spremni za sledeći korak.
Marta 2008. je na svet došlo naše prvenče, devojčica. Život nam se iste sekunde preokrenuo. U narednih par godina stigli su još jedna devojčica i dečak, a poslednje dete dobili smo 2012. godine. Ja sam donosio novac, ona odgajala decu i radila pola radnog vremena kao vaspitačica dece sa posebnim potrebama.
Stvari su počele da se menjaju neprimetno 2013. godine. Počela je da posustaje i žali mi se da joj treba društveni život, bez dece. Potpuno sam je razumeo. Tako je vikendom počela da izlazi sa drugaricama a ja čuvao decu. U nedelju bi bila srećna, spremna za iduću sedmicu. Ona su polako izlasci vikendom počeli da se pretvaraju u izlaske u toku radnih dana. Vreme koje bismo inače provodili zajedno provodila je u društvu. Ljudi su počeli da pričaju svašta i da mi javljaju svašta o njenim noćnim izlascima, ali nisam verovao. „Ona je moja srodna duša, moj najbolji prijatelj. Ovo je samo faza, doći će sebi“, govorio sam sebi.
Vreme je prolazilo, a ona je imala sve aktivniji društveni život. Počela je da i preko dana decu ostavlja sa mnom i sve je rezultovalo sve češćim svađama. Polako se udaljavala od nas. I ja sam pravio neke greške, uglavnom iz besa i zbunjenosti. Ona je očito želela da se udalji od nas, a ja sam radio sve da je sprečim u tome.
Situacija je bila sve gora i gora, dok se Krisi na kraju nije iselila i ostavila me sa decom. Niko još nije znao za to, ni njena ni moja porodica. I dalje sam se na društvenim mrežama pravio da je sve u redu i da smo srećan bračni par. Međutim, bilo je jasno da ona ne planira da se vrati. Bio sam slomljen.
Jedne noći primetio sam da sva deca dremaju u dnevnoj sobi, blizu vrata, nadajući se da će mama doći. To je bio prelomni momenat. Iako sam se trudio da budem dobar otac, činjenica je da je moja bivša žena bila ključna u njihovom životu. Ona je provodila vreme sa njima i za nju su bili vezani. Sada sam morao da naučim da se zbližim sa njima.
Prvih par meseci bilo je pakleno. Noćima nisam spavao i pitao se kako ću, zaboga, sam odgajati četvoro dece. Živeli smo daleko od mojih članova porodice koji bi mogli da mi pomognu, a moja žena je odavno nastavila dalje. Nisam imao pojma šta da radim. I tako, išao sam dan po dan. Trudio sam se iz petnih žila da im budem najbolji otac na svetu i polako, osećao sam da moje srce zaceljuje. Deca su počela da se smeju iskreno, iz srca, a i ja sa njima. Ostvarili smo povezanost kakvu nikada ne bismo mogli da je majka ostala sa njima.
Dve godine nakon razvoda, bio sam potpuno samouveren. Bio sam otac kakav sam uvek želeo da budem. Postao sam mnogo nežniji a istovremeno i mnogo hrabriji. Sazrevao sam iz daan u dan. Naravno, i dalje nas boli osećaj napuštenosti i i dalje se borimo sa samopouzdanjem, i ja i deca. Naredni zadatak nam je da shvatimo, i deca i ja, da nismo krivi za to što smo napušteni.
Često me pitaju na društvenim mrežama da li bih, kada bih imao tu moć da vratim vreme, ipak pokušao da sprečim naš razvod. Iskreno, odgovor je „ne“. Borio sam se za taj brak, ali nisam uspeo da ga spasem. I koliko god da sam voleo svoju suprugu, mnogo više mi se sviđa ovaj Set danas nego onaj kakav sam bio u braku. Razvod i roditeljstvo izvukli su najbolje iz mene.
malisaveti