Činjenica je da trenutno proživljavam egzistencijalnu krizu zbog Fejsbuk pozivnice koju sam upravo sročila i na kojoj će biti naglašeno: "Samo odrasli". Time moj ručak počinje da zvuči kao zabava za svingere, a ne degustiranje novog načina pripreme prženica. Moja kuća je mala. Dobro, ne minijaturna, ali je prosečna kuća, sa malom kihinjom, nameštajem sa oštrim ivicama, pažljivo poređanim sitnicama i sa jednim previše energičnim dobermanom. Zaključak je - u mojoj kući nema mesta za decu! - počinje svoje pismo Amanda Blum, IT stručnjak iz Portlanda.
Naravno, ovo pravilo sam i sama modifikovala u poslednjih 20 godina, zbog svojih prijateljica i njihove dece. Povele bi klince sa sobom na naše večere, ručkove, manikire i zbog njih nas dve nismo mogle da pričamo. Odjednom bi se dugo planirana večera za dve prijateljice pretvorila u agoniju za dva i po bića, pri čemu bih ja bila treći točak majci i detetu u rođenoj kući.
Tada sam shvatila: morate da kažete jasno i glasno. Sa malo anksioznosti i osećaja krivice, ali kažite.
I govorim, pa vi mislite slobodno da sam veštica.
Smatram da imam pravo da zabranim deci pristup u svoju kuću. To je moja kuća, i imam legitimne razloge zašto ih ne želim u kući. Već sam ih nabrojala - kuća nije bezbedna za decu, niti obezbeđena protiv dece, imam psa koji ne zna za granice. Ali sve to nije pravi razlog.
Pravi razlog je prosto činjenica da jednostavno ne želim decu u svojoj kući.
Želim da pričam sa odraslima, želim da jedem i pijem namirnice za odrasle, ne želim da mi neko dete tetura po kući i maltretira mi psa. Mnogi moji prijatelji me ubeđuju da su njihova deca sasvim pristojna, ali ne želim ih tu.
Kada sam pripremila novogodišnji ručak za prijatelje, jedna drugarica pojavila se sa 15-godišnjim sinom. Cela atmorfera bila je uništena jer smo nategnuto birali teme prigodne za tinejdžera koje bi mu eventualno bile zanimljive. Naravno, na kraju smo svi prosto zaćutali.
Tako vam je to, deca isisaju svu zabavu iz sobe.
Prošle godine za Dan zahvalnosti, moja najbolja drugarica po prvi put se pojavila sa svojom bebom. Poslala sam psa na čuvanje, iznajmila opremu za bebe, očistila detaljno kuću i paročistačem oprala tepihe. Išlo je dobro, dodavali smo bebu jedno drugome, a oni koji nisu bili zainteresovani za druženje sa bebom otišli su u drugu sobu. Na kraju sam primetila da, kad god se beba pojavi u drugoj sobi, ogromna količina gostiju sinhrinizovano pobegne iz te prostorije.
Kada su moja prijateljica i beba otišle, oteo nam se uzdah olakšanja.
Šalim se na svoj račun da sam sebična, ali ja to uopšte ne mislim, a vidim da moji prijatelji misle. I mislim da to nije u redu.
Uvek prijatelje s decom posećujem svesna da su tu deca, te prilagodim svoje ponašanje, rečnik, izbor tema. Potrudim se, što je normalno jer to je njihov dom. Očekujem istu pažnju gostiju u svom domu.
Ne tražim sažaljenje, aplauz niti podršku. Samo kažem: ne uživam u deci. Neko ne uživa u peršunu. Neko ne uživa u psima. Takvima nikada nisam rekla: "Ali moj pas nije takav, videćeš, on je dobar".
Da sumiram: Ovo je moja kuća. U njoj vaša deca nisu dobrodošla, jer je to MOJA kuća. Javiću vam ako se situacija ikada promeni, ali teško da će do toga doći. Smatram da ne moram da opravdavam svoje izbore, kao što ne očekujem ni da vi pravdate meni svoje.
I da, ja sam veštica.
malisaveti