E sad, ako ste ikad imali bebu, znate da i takve ekspedicije uglavnom budu neverovatno iscrpljujuće. Morate da znate koliko će vam tačno vremena trebati, poneti punu torbu stvari za iznenadne situacije i smisliti svaki mogući najcrnji scenario i opremiti se u skladu sa njim. I to sve za poslić od pola sata, piše mama po imenu Maša Rumer, blogerka iz Amerike za portal "Scary Mommy".
Ovde bih napomenula i da je moja beba u to vreme SVAKO VEČE urlala od plača. Kako sunce krene da zalazi pa sve do iza ponoći, ništa nije moglo da ga smiri. Ništa mu nije falilo, vodila sam ga i kod pedijatara. Prosto, bio je takav.
Međutim, baš tog popodneva u radnji, moj sin je zaspao. Punog srca, u miru, gledala sam ga kako diše u kolicima dok sam ja s mirom šetala tržnim centrom. Konačno sam bila jedna od tih mama.
Stala sam u red. Kako sam se približavala kasi, čula sam uzdah iz kolica. Pogledala sam unutra, a iz kolica me je gledao par dobro poznatih, velikih braon očiju. Probudio se.
Morala sam da donesem odluku, i to brzo.
Mogla sam da ga izvučem iz kolica i time ga izložim gomili bakterija i virusa. Skoro svi u redu su tresli noseve, šmrcali i kašljali.
Druga opcija je bila da prihvatim poraz i odem neobavljenog posla.
Treća opcija je da se molim svim bogovima da se opet uspava. Jeo je, pelena mu je čista i podrignuo je. Postoji šansa da se prosto uljuljka u dremež. Tako sam krenula da ljuljuškam kolica i molim se svim bogovima da dete zaspi.
Stigla sam na red u međuvremenu i dodala kasirki cipele i kreditnu karticu.
Beba je kenjkala. Ti uzdasi su sve češće prelazili u vriskove.
Mladoj kasirci na obuci nije se žurilo a i pored toga bila je spetljana i zbunjena. Pokušala je da zapodene razgovor o vremenu, kucala je pogrešne šifre, zvala menadžera, ispustila skener.
Dete je plakalo sve jače i jače.
- Vratiću se neki drugi dan - rekla sam, pokušavajući da zbrišem pre potpunog pakla.
- Samo još ovo i gotovo je - ubeđivala me je, otevši mi cipele iz ruku. Beba je vrištala.
U tom trenutku, čujem besno pitanje iza sebe: "Mogu li da vam pomognem". Da, tako, sa tačkom a ne upitnikom.
Okrenem se i vidim prenašminkanu ženu sa dugom kosom.
- Da pomognem - ponavlja, ravno i besno.
- Ne, sve je u redu - kažem uz zahvalan osmeh i dalje verujući da ima dobre namere.
- Ako niste primetili, dete vam vrišti. Zar ga nećete uzeti u ruke? - usledilo je pitanje, uz neodobravajuće coktanje publike.
- Ne, odlazim - rekla sam.
- Ma da? Sad odlaziš? I bolje bi ti bilo. Nadam se da ti je to jedino dete jer si monstrum, a ne majka - dobacila je za mnom.
Sledeća scena - ja na parkingu ljuljam dete. Izjurila sam, a radnica trči da mi vrati kreditnu karticu.
- Sram te bilo - dobacuje izdaleka prenašminkana žena.
I danas se sećam tog dana. Nikad više nisam kročila u tu radnju. Tog dana morala sam da donesem odluku. Bila je pogrešna i sad sam monstrum - majka.
A šta je idealna majka? Kada na nju pomislim, zamislim ženu koja u "kenguru" nosi bebu dok u potpeticama usisava tepih. Večeru spremi do šest, uvek plaća račune na vreme i večno ima osmeh. Svaki njen kolač je preukusan a beba joj nikad ne plače.
Možda je i prenašminkana gospođa to očekivala od mene. Nažalost, ja to nisam. Imam podočnjake do zuba, deca mi plaču, flekava sam. I volim svoju decu do bezumlja, dajući im sve što imam.
Možda nisam savršena, ali to je sve što mogu.
malisaveti