Nije mi prvi put. Pre oko tri godine, bila sam verena, ali sam redovno skidala verenički prsten ako bih zapazila nekog novog, potencijalno boljeg frajera, piše anonimna majka na portalu "Scary Mommy".
Imala sam 24 godine i skupljala sam hrabrost da ostavim svog naprasitog i uskogrudog verenika.
Taman sam dobila unapređenje na poslu i tražila novi, bolji stan u centru grada. Znala sam da je konačan trenutak da ga ostavim.
Par nedelja pre nego što ću mu reći, uradila sam test za trudnoću, za svaki slučaj. Znala sam da nisam trudna, ali sam htela da se uverim. Htela sam samo da vidim taj negativan test i da ga mirne duše ostavim.
Tako sam, bez napetosti, čekala rezultat. A onda su se pojavile te nesrećne roze linije. Sedela sam u neverici. Kada sam izašla iz toaleta, okrenula sam telefon i zakazala abortus za nedelju dana i potom se vratila na posao.
Uskoro sam taj abortus otkazala. Zakazivala sam ga i otkazivala četiri puta pre nego što sam shvatila da nemam hrabrosti da kroz to prođem.
Rekla sam mu na kraju da sam trudna dok smo sedeli na stadionu i gledali bejzbol utakmicu.
Jeste se uzbudio, ali ne onako kako biste očekivali. On jeste žudeo za porodičnim životom, ali nije bio spreman za njega.
Bila sam svesna toga, nije mi to bio šok.
Dva meseca kasnije smo se venčali. Bila sam u trećem mesecu trudnoće.
Uskoro je na svet došao moj dečak. Prošle nedelje napunio je dve godine.
Od tada je prošlo tačno 1003 dana. Punih 1003 dana me je moj strah od samoće i lenjost sprečavao da pokušam da nađem nekog ko će zaista obogatiti moj život.
Umesto toga, sve emocije slivala sam u sina, malu kopiju mene. Zbog njega volim svog muža, jer da nije bilo mog muža, ne bi bilo ni ovog savršenog dečaka u mom životu.
I sada imam dilemu.
Jednog minuta radujem se novoj bebi, u drugom sam očajna.
Znam da sam sebična.
Ja sam majka - zar nije osnovni instinkt majke da po svaku cenu zaštiti svoje dete, čak i kada je ono veličine zrna maka?
Ni moj muž nije srećan. Ali on je takav, "mučenik" koji će gaziti preko sebe samo da bi uradio ispravnu stvar.
Ostaće sa mnom iako me ne voli, jer je to ispravno. Ostaće sve dok ne umre, a nadam se da će umreti pre mene, a onda ću ja doživeti olakšanje. To će mi biti srećan kraj našeg braka.
I sad sam ponovo trudna.
Moj sin mi je sve u životu. I sigurna sam da bi me i ovo zrno maka u meni činilo srećnom. Ali da li mi ono treba? Da li će nam olakšati ili otežati porodičan život?
Izgleda da ću morati da čekam da to saznam. Moraću da se prepustim sudbini. Jer, kako da svesno oduzmem mom sinu brata? (barem se nadam da je brat, ne sestra?). Kako da mojoj mami oduzmem još jedno unuče?
S druge strane, ako rodim to zrno maka, kako ću ikad svom sinu objasniti da u životu ne sme da se zadovoljava, već mora da traga za onim što ga zaista usrećuje? Kako da ga ohrabrim da rizikuje za svoju sreću kada ja to ne radim?
Znam, sad ćete svi reći da sam razmažena i sebična i da ljudi žive mnogo gore od mene. Ali ja ne želim da živim ovako. "Dosađivanje nije najgore na svetu", reći ćete mi. Ali, budite iskreni - jeste.
A ja? Ja opet prepuštam vremenu da odluči umesto mene.
malisaveti
