Kao mala, Marjana Brkić (32) na porodičnom placu skupljala je insekte i biljke, kući donosila zmije i jelenke u alkoholu, na biologiji volela da secira. A onda je počelo da je muči pitanje kako se molekuli pretvaraju u misli. Zato je upisala molekularnu biologiju. Ni danas nije sasvim rešila ovu misteriju, niti je bilo ko došao do preciznog odgovora, ali postala je deo svetskog projekta u istraživanju Alchajmerove bolesti. Na Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, u grupi doktorke Selme Kanazir, bavi se proučavanjem ove složene bolesti.
U poslednjih sto godina prosečan ljudski vek produžio se više nego dvostruko. Sve je više starih ljudi, a njihove bolesti su bolesti mozga, neurodegenerativne bolesti – objašnjava Marjana i dodaje da je Alchajmerova bolest jedno od najčešćih oboljenja te vrste.
U Srbiji je teško biti naučnik
Za njeno proučavanje odvajaju se veliki evropski i svetski resursi, a grupa naučnika sa Odeljenja za neurobiologiju, u kojoj je i Marjana, dobila je projekat u saradnji sa SAD za izučavanje ove bolesti.
– Bavimo se Alchajmerovom bolešću na mišjem modelu. To su transgeni modeli, gde je u miša ubačen ljudski gen. Miševi sami po sebi ne mogu da dobiju Alchajmerovu bolest, pitanje je da li zato što ne mogu duže da žive ili što mi imamo kompleksnije ponašanje. Zato smo ljudske gene iz porodica koje su bolovale od ove bolesti ubacili u miševe, razvili neke od osobina ove bolesti, pa dalje ispitujemo njihovo ponašanje – priča Marjana.
Kad se utvrdi prisustvo Alchajmerove bolesti, prema rečima naše sagovornice, teško šta može da se uradi. Sadašnji lekovi nisu dovoljni da poprave stanje. Na određeno vreme mogu da ublaže simptome, odlože potpunu demenciju, ali na molekularnom nivou ne rešavaju uzročnike. Ovaj projekat, kaže Marjana, važan je jer je okrenut prevenciji oboljenja. A to podrazumeva i zdrav stil života, fizičku aktivnost i ishranu bogatu omega-3 masnim kiselinama.
– Mnogo smo postigli. Kad se uzmu svi mali delovi slagalice koju sklapamo, verovatno ćemo dobiti jasniju sliku. Zasad smo još na tome da se na vreme detektuje Alchajmerova bolest, pa onda da li može da se odloži. Veliki je svaki korak – kaže.
Marjana ukazuje na često postavljano pitanje da li je etički raditi na životinjama, i napominje da u neuronaukama i dalje postoji problem pristupa ljudskom mozgu, koji je obično moguć samo posthumno. S obzirom na to da se često dešava da kod čoveka ne može da se utvrdi da boluje od Alchajmerove bolesti pre nego što se uradi obdukcija posthumno, ispitivanje veze ponašanja i molekulskih osnova bolesti uglavnom se vrši na životinjskim modelima. Ipak, mnogo se radi i na razvijanju kompjuterskih modela.
Prema iskustvima ove naučnice, u Srbiji je prilično teško baviti se naukom. Iskusila je saradnju sa svetskim naučnicima, za vreme doktorskih studija provela je pola godine u Belgiji, dobila ponudu da ostane, ali nije je prihvatila.
– To je sistem u kome sve odlično funkcioniše. Imaju jedan od dva najbolja mikroskopa u Evropi, neograničene resurse u hemikalijama, ruke su vam odrešene za svaki eksperiment. Ali to je drugačiji život. Jeste okrenut nauci, ali samo nauci. Nije mi se svidela ideja da nisam svoj na svome, da gradim sve iznova. Ovde je moja zemlja, volim Beograd, ovde sam rođena. Mnogo mi je lepše da putujem s vremena na vreme, usvojim znanja, jer posao mnogo trpi ako ste samo ovde – kaže.
Pored istraživačkog rada, Marjana drži vežbe studentima, ali i uživa u svom majčinstvu. I u trudnoći i ubrzo posle porođaja posećivala je najveće svetske kongrese neuronauka. Sa suprugom i bebom od tri meseca bila je na evropskom kongresu neuronauka u Kopenhagenu jer se prethodno na svetskom kongresu u Americi uverila kako se organizuju mame naučnice širom sveta. To su cela obdaništa na kongresima, mame u kengurima nose bebe od samo tri nedelje, slušaju predavanja, gledaju postere...
Nauka nije prepreka za majčinstvo
– Trudnoća ili dete nikako nisu izgovor da se sve napusti. U svetu nauke godinu dana biti odsutan nije malo. Važno je ostati u svemu tome. I naravno, imati podršku porodice – objašnjava Marjana, majka jednoipogodišnje devojčice.
Marjana redovno vozi bicikl, ide na jogu, već pet godina aktivno roni, što je počela uz supruga Mladena, inženjera elektrotehnike, koji se bavi oblašću bioinformatike, promenama u DNK koje dovode do različitih oboljenja. Tako se oni dopunjuju i na polju nauke.
Završene master studije iz menadžmenta na FON-u olakšale su joj, kaže, odlazak na mnoge kongrese, jer naučnik danas, smatra Marjana, mora da zna sam da se izbori za potrebne kontakte i sredstva. Aktivna je i na manifestacijama za popularizaciju nauke, kao što su Noć istraživača i Festival nauke.
Ovakvi događaji demistifikuju naučnike kao ljude koji sede u laboratorijama po ceo dan i ne umeju da komuniciraju, zaneti u svoje papire. Nauka više nije samo ideja, parče papira, aparati. Naučnik mora da izađe među ljude, ponudi im drugačiji vid zabave, ali i da upozna rad svojih kolega
malisaveti
