Znam da roditelji nisu u obavezi da doživotno pomažu svojoj deci, znam da nisu obavezni da daju novac i da je mnogo važnija emotivna podrška, ali kad čujem svoje prijateljice koje na svojoj strani imaju i roditelje koji im pomažu sa klincima na sve moguće načine, ne mogu da se ne zapitam kako izgleda živeti takav život.
Kada mi prijateljica kaže da je odvela klince kod bake na četiri dana kako bi detaljno očistila kuću i odmorila se, ili kada mi kaže da su baba i deda odveli njeno dete na odmor, ne mogu da se ne zapitam u kojoj bih ja meri bila uspešnija i bolja kada bih imala takav sistem podrške.
Odnos mene i mojih roditelja nikad nije bio dobar. Od tinejdžerskih dana se manje-više sama izdržavam. Otkad sam našla prvi posao, nisu mi pomogli ni jednim jedinim dinarom, čak ni dok sam išla na fakultet.
Znam da to nije zato što nemaju. Sasvim dobro stoje finansijsku. Međutim, oni prosto nisu darežljivi ljudi - ni s finansijske ni sa emotivne strane.
Bezbroj puta sam zamolila nekog od njih da pričuva decu, ali odgovor je uvek bio da su zauzeti. Kada sam se razvela, tata mi je samo rekao "žao mi je" i nikada mi nije dao ni dinar iako sasvim dobro stoji. Uz to, živi na samo pet kilometara od kuće, ali ne dolazi. Odavno sam prestala da ga pitam kad će da dođe da vidi unučiće.
Iako nikad nisam imala njihovu podršku, i dalje sam ljubomorna kad vidim kako drugi roditelji pomažu svojoj deci. Nedavno smo drugarica i ja vodile klince u bioskop i ona je izvadila iz džepa 50 dolara, pokupovala i svom i mom detetu slatkiše i grickalice, rekavši da je to poklon njima od njihove mame.
Druga prijateljica pozvala me je na rođendan svoje ćerke koja je organizovana u kući bake i deke. I ne samo to, baka i deka su joj kupili novi telefon za poklon.
Ne mogu da ne budem ljubomorna kada čujem da deca mojih prijatelja svake nedelje idu na ručak kod svojih baka i deka.
Ne mogu da se ne osećam krivom što moja deca to nikad nisu doživela.
Ipak, nikad to ne govorim svojim roditeljima jer, budimo realni, ako do sada nisu osetili potrebu i želju da pomognu, nikad neće.
Dugo sam mislila da, ako želim da mo roditelji pomognu, to znači da sam razmažena. Ali to nije istina. Velikodušnost drugih baka i deka me boli jer shvatam da su velikodušni jer tako pokazuju svoju ljubav, i deci i unucima. Kada neka baka kupi poklon unučetu, pokazuje ljubavi unučetu i svom detetu.
Ne kažem da baka i deka treba da plaćaju naše životne troškove niti da treba da prave razmažene unučiće. Ali nekada je lepo kada baka tutne svom detetu malo para kako bi njeno dete moglo da počasti svoje dete. Nekada je lepo da baka izmeni planove kako bi unuče došlo do nje, ne samo jer voli svoje unuče već i jer želi da pomogne svom detetu.
Znam samo da, kad moja deca budu imala svoju decu, biću najbolja baka na svetu. Ne zato jer "tako treba" već iz čiste ljubavi.
malisaveti
