Međutim, najdraže vreme provedeno sa njom je ono kada smo samo sedele i čavrljale, uživo ili preko telefona. Baka i ja smo pričale baš o svemu.
Mišel Mekdaglas, fotograf iz Halovela u Americi, podelila je svoju čudesnu priču o preminuloj baki koja je raznežila ljude širom sveta. Evo kako ona glasi.
Kao i većina te stare generacije, i ona je bila jedna dobričina koja bi i poslednji zalogaj hleba podelila sa vama. To sam polako shvatala godinama. Kada sam imala svega 10 dana, dobila sam upalu pluća i umalo sam umrla. Mama i baka i deka su unajmili medicinsku sestru da dežura kraj mene. Nikad nisam razmišljala o tome kako su platili tu sestru, a kada sam već odrasla deka mi je pričao o tome.
Mit, tvoja baka je radila trostruke smene u fabrici cipela da bi pomogla tvojoj mami da plate sestru. Dolazila je kući krvavih prstiju od šivenja. Na brzaka bi ih oprala i dotrčala do tebe. Eto, toliko te je volela – rekao mi je.
Pričajte mi posle toga o ljubavi. Nikad nisam pitala baku o tome jer znam da bi joj bilo neprijatno, bila je previše skromna. Ali dovoljno je bilo da ja znam i da znam da imam najbolju baku na celom svetu.
Moj svet počeo je da se urušava kada su joj rekli da boluje od kancera. Ali, u njenom maniru, par godina se lavovski borila i kancer se povukao. Zato smo pre dve godine svi bili iznenađeni kada se ispostavilo da se rak vratio, i da joj nema spasa. Ja, moja majka, moja sestra i dve tetke smo se smenjivale i stalno bile sa bakom. U tom periodu smo vodile mnogo lepih i značajnih razgovora, ali jedan mi je posebno ostao u sećanju.
Naime, poslednja noć koju je baka provela pri sebi bila je baš tada kada sam je ja čuvala. Smejale smo se, naručile smo kinesku hranu i gledale televiziju. Pričale smo o neprofitnoj organizaciji koju sam osnovala u njenu čast. Nazvala sam je „Smeši se kroz oluju“. Držala sam je za ruku, i rekla joj „Bako, kada odeš na nebo, šalji mi mnogo novčića da bih znala da si blizu“. Nasmejala se i rekla mi „Važi se, Mit“.
Samo dva dana kasnije, umrla je, baš na Dan zahvalnosti.
Odmah nakon njene smrti, počela sam da po kući nalazim novčiće. Ne pričam o par kovanica, pričam o desetinama. Pretvarale su se u stotine kovanica. Rekla sam i mami za taj naš razgovor i pokazala joj novčiće. Kako nisu prestajali da se pojavljuju, na kraju je mama kroz smeh rekla: „Mišel, bolje da si joj tražila novčanice od po 20 dolara“.
Ali, novčići su savršeni, jer sam baš njih tražila. Kad god nađem neki, nasmešim se i šapnem: „Hvala ti bako! Volim te“.Novčiće sam nalazila svuda – u sobi koju sam taman usisala, ispod tuša, u jednoj kutijici koju sam joj nekad poklonila. Sve sam ih čuvala u najvećoj tegli koju sam mogla da nađem. Htela sam da od njih napravim nešto posebno, samo nisam znala šta.
Četiri godine nakon njene smrti, shvatila sam šta želim da uradim sa novčićima. Uz pomoć mog supruga, napravili smo tablu od starih dasaka i pažljivo počeli da lepimo kovanice.
Dok sam ih lepila, plakala sam jer su mi navirale lepe uspomene sa bakom. Srce. Morala sam da zalepim novčiće u obliku srca, jer je to najsavršeniji oblik duboke ljubavi koju sam ja osećala rema baki.Onda sam uzela jednu njenu staru čestitku, muž ju je skenirao i dobili smo i ukras za tablu – njen potpis i njene želje upućene meni. „Mnogo ljubavi i poljubaca, baka“.Dok sam lepila poslednji novčić, oči su mi ispunile suze, ali srce mi je istovremeno bilo ispunjeno najčistijom ljubavlju.
malisaveti
