Tako svoju ispovest o mentalnim bolestima za sajt "Love What Matters" počinje Džena Stenli (31) iz Masačusetsa. Ovo je njena cela priča.
Nisam je povredila i definitivno nisam imala nameru da je povredim. Pa, zašto sam je onda gurnula? Bila sam tako puna frustracije a konstantne svađe toliko su me izluđivale da moj um to više nije mogao da podnese, pa je moje telo rešilo da okonča to ludilo.
Oduvek sam znala da nešto nije kako treba sa mnom, ali postalo je kristalno jasno da je to tačno posle mog postupka. Otac me je odveo u policijsku stanicu da mi pokaže gde uavršavaju nasilna deca.
Plakala sam i preklinjala ga da ne ulazimo tamo, ali uskoro sam se našla u stanici sa policajcem. Kada je pitao šta se desilo, odgovorila sam: "Treba mi pomoć". Tada mi na kraj pameti nije bilo da će samo molba za pomoć i nečija pomoć toliko promeniti sve.
Kada je policajac mojim roditeljima preneo šta sam mu rekla, moji roditelji nisu oklevali i pomoć je uskoro pristigla. Ređale su se posete psihijatrima i terapeutima koji su mi uporno i pogrešno dijagnostikovali poremećaj pažnje. Tako sam godinama uzimala lekove koji mi uopšte nisu trebali, a onda je moj otac ugovorio osmočasovnu evaluaciju u dečjoj bolnici.
Konačno, sa 13 godina, iz te bolnice izašla sam sa dijagnozom bipolarnog poremećaja, depresije i anksioznisti. Bila sam srećna jer konačno znam šta mi je. Međutim, u isto vreme sam, prirodno bila i tužna, zbunjena i uplašena. Plašila sam se da ću doživotno biti etiketirana kao "ona čudna i luda".
Uvek sam znala da sam drugačija od svojih vršnjaka, naročito u pogledu škole i sklapanja prijateljstva. Kada sam krenula u srednju školu, dodatno mi je dijatnostikovana insomnija i posttraumatski sindrom (usled jedne saobraćajne nesreće ali i jednog neuspešnog pokušaja silovanja mene).
Razumela sam da ne mogu prosto da odem i kupim novi mozak, ali svejedno sam se stidela svoje dijagnoze. Paranočine misli o tome šta će ko misliti o meni sprečavale su me da se ikome poverim.
Srednja škola bila je pakao. Čim biste se i najmanje razlikovali od većine, klasifikovani ste kao čudak. Maltretirali su me, a ja sam pokušavala da što manje vremena provodim u školi. Kada bih bila tu, bila bih iscrpljena jer sam davala sve da budem kao prosečan tinejdžer ne bi li prestali da me maltretiraju. Nikad u tome nisam uspela i kući bih dolazila sa željom da umrem. Pomisao o samoubistvu nije mi bila strana, ali tako konačna odluka me je plašila. Zato sam se odlučila za spavanje. Spavanje mi nikad nije polazilo za rukom zbog insomnije, čak i pored lekova, te sam rešila da na svoju ruku terapiji dodam još jedan lek za spavanje. Ispila bih ga u osam i čekala da krene dejstvo. Međutim, uskoro je taj lek počeo da mi izaziva halucinacije, pa sam prestala da ga uzimam. Umesto toga, okrenula sam se alkoholu i drogama.
A onda me je neko koga dobro poznajem seksualno napao. Nisam verovala da se to dešava, bila sam uverena da je to samo neka uvrnuta šala koja je otišla predaleko. A onda sam se paralizovala kada sam shvatila da mi se to zaista dešava.
Posle sam premotavala taj događaj u glavi, pitajući se da li sam sama kriva za to što mi se dogodilo, i da li sam mogla bolje da se odbranim. Da li sam možda ja dovela do te situacije? Moje mentalno zdravlje postalo je mnogo, mnogo gore, a zavisnost od alkohola i droga sve jača.
Tek kada sam počela da prihvatam da sam mentalno bolesna, stvari su počele da se menjaju. Postala sam umorna od toga da se krijem, a onda se pojavio Šon. On je prvi čovek u mom životu koji mi nije deo porodice a koga sam pustila u svoj život i rekla mu sve o sebi. Plašila sam se da mu sve priznam, ali njegova reakcija je bila sjajna. Hteo je da sazna sve detalje, ali nije bio nametljiv. Nije me osuđivao. Oboje smo bili zavisni od alkohola. U suštini, bili smo sjajan tim osim što smo previše pili.
Jednog dana shvatili smo da ili ćemo imati normalnu ljubav ili ćemo ostati alkoholičari. Izabrali smo ljubav. Venčali smo se 2013. godine.
Pre dve godine, umorila sam se od usporenih i maglovitih jutra koja su zapravo kod mene bila u dva popodne. Ošamućena od lekova za spavanje, teturala bih se po kući ceo dan. Onda sam, na užas svoje porodice pune predrasuda, dala šansu medicinskoj marihuani i danas ustajem u sedam i idem u teretanu pre nego što počne moj dan. Spavam svake noći, osećam se bolje i živim zdravije.Shvatila sam da nisam kriva ni za šta. Ni za silovanje, ni za svoje mentalne bolesti.
Počela sam da otvoreno govorim o svom stanju i savetujem sve u sličnom stanju u okviru humanitarne organizacije i tako se zaokružila moja psihološka terapija duga 20 godina. Danas mi više ne treba. Nedavno mi je odobreno da prestanem da idem kod terapeuta i da ostanem samo na lekovima. I ta devojčica koja se nekada plašila da potraži pomoć danas pomaže drugima. Ponosna sam na nju.
malisaveti
