Juče sam išla na roditeljski sastanak za jedno od moje dece.
Sve u svemu, odličan je i ja sam jedna ponosna mama.
Kada sam došla kući i uhvatila vremena za razmišljanje (čitaj: ležala u krevetu i pokušavala da zaspim… to je momenat kada najbolje najdublje razmišljam, kome je uopšte potreban san?) nešto me je pogodilo iz razgovora sa učiteljicom.
Vidite, ovo dete obavlja sve odlično, naročito one stvari oko kojih se trudi.
Međutim, ovo dete se, takođe, ponaša baš tako, kao dete i preleti preko nekih zadataka, lako izgubi koncentraciju ili prosto ne mari koliko bi trebalo.
Učiteljica je pričala o taktikama koje koristi kako bi mu zadržala pažnju.
Aleluja!
(Da li mislite da bi bilo previše pitati je da ga ubedi da mora da vežba neke veštine kod kuće, kao na primer… sređivanje sobe? Ipak se kaže vežbom do savršenstva, zar ne?)
Divila sam joj se na naporima, na izdržljivosti i na doslednosti. To sam i pokazala.
Izgledala je zbunjeno na momenat… Kao da očekuje neki obrt u priči. Na primer, da nastavim sa nekim izgovorima i opravdanjima.
Nastala je neprijatna tišina. (Ovo postaje sve češća situacija u mom životu.)
A onda mi se zahvalila.
Ostatak roditeljskog sastanka je protekao odlično, ali dok sam pokušavala da zaspim, konstantno sam ponavljala taj jedan deo razgovora.
Zahvalila mi se.
A onda mi je sinulo…
Učiteljicama nije data sloboda da podučavaju, često su im ruke vezane i roditelji im stalno dišu za vrat.
Moramo odstupiti i pustiti ih da podučavaju.
Nemojte me shvatiti pogrešno… Naravno, mi, kao roditelji, moramo zaštiti decu od raznih povređivanja i nepravde.
Ali šta je sa svim onim stvarima zbog kojih se dete oseća neprijatno? Kada mora ponovo da odradi neki zadatak? Kada mora da preskoči veliki odmor, da ostane „u kazni“? A šta kada učiteljica nema razumevanja kada ne uradi domaći i da mu jedinicu? Čemu ih učimo ako upadnemo svaki put kada stvari ne idu kao po loju?
Reći ću vam čemu ih učimo…
Učite ih da ne mogu da se izbore sa problemom zvanim njihov život. Učite ih da su mama i tata moćniji od svakog drugog autoriteta. Učite ih da će dobiti sve po svome ako malo samo zakukaju.
Sve su to laži.
Biti njihov heroj zaštitnik je kao da stavite flaster na problem, koji se vremenom širi i postaje velika rana u njihovom daljem životu.
Kada se naša deca otisnu u veliki, neprijatan svet…
nećemo moći da pošaljemo poruku profesoru kako bismo porazgovarali o problemima,
nećemo moći da upadnemo na fakultet i da ispravimo nepoštenu ocenu,
nećemo moći da kritikujemo šefa zato što mu ne pomaže da reši problem
i nadajmo se da nećemo misliti da možemo da im sređujemo brakove.
Moramo naučiti decu kako da se bore sa životom. Moramo ih pustiti da pogreše, a onda ih naučiti kako da se oporave.
Nekada je ovo teško, čak bolno… Ali, ovako će dete oformiti svoj karakter za budući život.
Želim da vaspitam svoju decu da budu spremni na naporan rad i da budu spremni da se suoče sa svojim greškama.
Želim da budu spremni na sva osuđivanja i nevolje koje će ih snaći.
Iskreno verujem da je bolje da postepeno nauče sve ove lekcije dok su pod našim krovom. Mala deca, velika briga…A velika deca, još veća briga.
Naš posao je da idemo pored njih ili iza njih u ovim borbama. Naš posao nije da idemo ispred njih.
Moramo ih vaspitati da im nismo potrebni. Moramo ih vaspitati da nas napuste.
(U redu je ako zaplačete sada.)
malisaveti