Za ovaj pokus je potrebno iskustvo od rođenja pa sve dok te sistematski ne unište. Trijada zvana mama, muž i dete. Svojevrsno sveto trojstvo.
Osobe koje po nekoj logici spadaju u one najvoljenije u vašem životu, koje svako malo pretvore u dane mrmota. Ali što one mogu da vas psihički urnišu, da vas cede, maltretiraju, zlopate, izvlače život iz vas, to niko ne može.
Elem, postoje te neke ljubavi koja vas večno zarobe i mimo vaše volje i želje. Mamu ne možeš da biraš, snađe te to što te snašlo, pa za koju godinu gledaš i nešto razmišljaš zašto je baš to čudo moralo mene da rodi. Slično je i sa detetom, spoznaješ da je tvoja ljubav neupitna dok mu psuješ i bogaraš kako se tako izvitoperilo na pogrešnu stranu, a ti si, jelte, odlična genetska predispozicija. Sa muškarcima su stvari malo manje crno-bele. Tu, jel, imaš mogućnost da biraš, ili se kad pojedeš govno pozoveš na hudu sudbinu.
Jer, ljubav je sve to. A jeste, jer samo nas u nekakvom istinski ljubavnom klinču neko uspe svojim postojanjem i delovanjem dovesti do toga da imaš faze u kojima omrzneš rođenu mater, muža (ili kako mu već tepaš) i vlastito dete. I samo gledaš da je bar jedan dan da od svih njih odmoriš.
MAMA. Biće koje te rodilo. I ono koje će, baš zbog toga, da te odrobija.
“Ja sam te rodila, ja ću i da ti presudim.”
Samim tim si joj večni dužnik, što ona neće propustiti da ti nabije na nos svako malo. Na svaki pokušaj da joj objasniš da sa 35 godina možda ponešto i znaš, sledi: “Šta ti znaš kako je imati decu”, dok ti pokušavaš reći kako si se, slučajno, porodila pre deset dana, prirodnim putem.
“Jaje ne uči kokošku.”
U ranoj mladosti situacija je i podnošljiva, samim tim što si tad bespomoćan. I što ništa ne razumeš šta ti priča. Ali, stvari se iz korena menjaju čim počneš da pružaš otpor. A to postepeno počinješ da radiš, jer nema te ljubavi koja može da trpi toliki stepen tortute.
“Jesam li ja rodila tebe ili ti mene?”
Kad je zoveš: “Bože, od tebe čovek ne može dušu da odmori”, ti se onda ućutiš, ona šalje poruke da je vreme da skonča pod vozom, zaboravljena od svih. Dođeš, ona namrgođena, prvo se izurla na tebe dok se izuvaš, pa te izljubi i kaže kako te se baš uželela i ode da skuva kafu, čuješ je da jeca. Taman je malo urazumiš da su valunzi, da shvataš, da je sve u redu, onda se naprasno pretvori u umiljato pile i procvrkuće kako se samo ne seća jel popila ginko bilobu.
Razgovor fino teče, odgovara na svako pitanje koje ti postavi. Onda pita i odgovara da može karfiol za ručak, ti da joj pomogneš staviš da se blanšira, ona urla da joj se sutra, kad dobiješ neku neizlečivu bolest jer si karfiol potapala sedam minuta i deset sekundi, a treba sedam minuta, ne obraćaš i ne tražiš pomoć, jer ona je sto puta rekla da ide sedam minuta.
Pita te kad se misliš udati i rađati decu, ako kažeš sutra, ona poludi. Ako kažeš nikad, ona poludi. Pošalje te da kupiš so i kafu, pet minuta objašnjava šta da kupiš, kaže ti kako ti ta suknja baš gadno stoji i da tako nešto ne bi moglo da prođe u njeno vreme. Taman da izvučeš živu glavu, čuješ:
“Vrati kusur.”
MUŽ. E, ovde već nije po rodu i nudi ti se sloboda izbora. A pošto izabereš da se spojiš s nekim ko ti je dijametralno suprotan, u pitanju je, dakle, opaka emocija.
Osnovno pitanje je zašto je muž, nebitno jel sadašnji ili bivši, zapravo toliko iritantno biće? Pa, majku mu, sama si ga izabrala, šta je sad odjednom mučenik toliko zgrešio pa da svaki dan završava na lomači? Zapravo, ništa, samo što ćuti kad ne treba i progovori baš kad ne treba. Ti spominješ račune, da hodaš s izrastom do pola glave, kako treba auto odvesti kod limara, ključaš kao ekspres lonac, a on te gleda uz: “Ja ne razumijem u čemu je problem”, ili eventualno: “Ja ne shvatam šta ti pričaš.”
“Svi muževi za sebe misle da su bogovi. Jedini problem je u tome što su im žene ateisti.” Zato svaka žena ponekad želi da ubije svog muža. Keti Let vam o načinima kako da to što bezbolnije uradite, nakon prethodne opaske, lepo piše u svojoj knjizi “Kako da ubijete svog muža (i ostali korisni saveti za domaćice)”. Ruku na srce, postoje i muževi koji nisu zaslužili da završe samljeveni.
Onda, ono kad gleda kroz tebe. Jebeni Hudini.
Pa kad kasni, pa prespava, pa dete iz vrtića vrati u baletankama, aj što su za dva broja manje, al vi imate sina.
Jedan iz Zaprešića nedavno objavi na oglasnoj ploči u stambenoj zgradi (muke po predstavniku stanara) kako su prozori toliko zmazani da se pita da li su sve žene u toj zgradi pomrle. To je valjda isto neki muž, a ako nije, jasno je i zašto.
I tu je na kraju poslednje britansko istraživanje koje sugeriše da su žene zaista srećne tek sa 85 godina – čitaj, kad pokopaju muža. Dakle, jasno je koji je muž najbolji muž.
DETE: Ljubi ga majka.
Da, kad rodiš, ti spoznaš novu dimenziju ljubavi. Varijanta, rodilo se, valja ga ljuljati. Čovek ne sme reći ni da mu je teško, ni da bi najradije ugradio detetu nekakav prigušivač u usta, ubiše ga sve one žene sa amnezijom.
“Sram je bilo, ja se porodila na panju, šta se ona žali?!”
Gledaš u to čudo i razmišljaš kako nešto od tri kile može toliko da urla. I kako zna kad ne treba da zaurla. Nosaš, pevaš, pričaš, praviš budalu od sebe, ništa ne pomaže. Počinješ da se pitaš šta treba da se desi pa da te Centar za socijalni rad napokon odvede i spasi na koji dan.
Onda malo poraste, ne krešti baš toliko, al te udara, grebe, grize, zapišava, postavlja ti šiljate predmete po kući, zapali, pošara i uništi sve što uspe da dohvati. Naizmjenično plače i ne prestaje da priča. Priča i u snu. Priča i kad se tebi ne priča, a zaćuti kad ga nešto pitaš. Neće da jede, hoće da jede. Bira šta će jesti. Muči te, majke mi, gleda te u oči i muči. Zoveš Centar za socijalni rad.
Stani, nemoj, polako. Ustani, ne jedi bube. Voliš ga i pitaš se što ti je sve to trebalo. Plačeš ti, plače ono.
Mama ti poručuje: “Jesam li ti rekla”, muž je na intenzivnom Hudunijevom kursu.
Poraste još malo. Napokon ga ispustiš iz kuće i klizeći niz vrata procviliš k’o helijum:
“Vrati kusur.”
malisaveti
