Tog dana kada sam na testu za trudnoću videla pozitivan rezultat, navukla sam farmerke i majicu sa printom Alfreda Hičkoka i odvezla se na posao. Radim u kinematografskom centru, sa mnogo umetnički nastrojenih tipova. Po celom telu istetovirani su im stihovi pesama i prizori omiljenih filmova. Svi se oblačimo alternativno i želeli smo da stvaramo. Deca nikome od nas nisu bila na kraj pameti, priseća se Keli, spisateljica iz Ajdaha.
Tog jutra na poslu, ušetala sam u kuhinju gde sam zatekla asistentkinju menadžera koja je sebi grejala supu. Stala sam pored aparata za kafu, krenula da kao i uvek stisnem dugme i uzmem sebi kafu kada sam brzo povukla ruku.
Nisam znala smem li sada uopšte da pijem kafu. Kafa je sada možda otrov za mene i bebu. Pogledala sam u svoj odraz u staklenom ormariću i prošaputala:"Nisam spremna za ovo".
Nekoliko nedelja pre toga, sedela sam na kauču sa Kejlebom, svojim dečkom, kada je počeo da crveni i muca. Pogledao me je i jedva izgovorio: "Keli, želim da se oženim tobom".
Sedela sam u šoku. Čak nije ni zvučalo kao prosidba, više kao izjava. Bili smo zajedno svega pet meseci, a Kejleb je živeo u kolibi u šumi pa smo se viđali svega par puta nedeljno. Za tih pet meseci dva puta je uspeo da se "uspaniči" zbog ozbiljnosti naše veze i nestajao je na nedelju dana. Prvi put sam prešla preko toga, drugi put sam mu ostavila sledeću poruku: "Ako želiš da budeš sa mnom u vezi, pozvaćeš me danas i ubuduće ćeš me redovno zvati. U suprotnom, ovo je zbogom".
Gotovo odmah je zvao i uveče došao kod mene, izvinjavajući se. Rekao mi je da shvata da ne želi da me izgubi.
Naša veza nije bila sjajna, ali tada kada je izjavio da želi brak, ja sam mislila samo na lepe strane naše veze. Znala sam da je to neodgovorno. Jedva da smo se poznavali. On je želeo četvoro dece i da se vrati u svoju Zapadnu Virdžiniju. Ja to nisam želela, ali sam želela njega.
- U redu. Ali ne želim četvoro dece. Zapravo, nisam sigurna da ih uopšte želim - rekla sam.
- A šta kažeš na dvoje?
- Okej. Dvoje je okej - rekla sam, tešeći se u sebi da ionako samo teoretišemo.
Samo dve nedelje kasnije, test za trudnoću pokazao je dve crtice. Uglavnom, tog dana sam izašla ranije sa posla i vratila se kući da bih ceo dan provela plačući u krevetu. Kejleb je bio na pecanju, ali čim sam mu javila šta se desilo, došao je, uvukao mi se u krevet.
- Hajde da abortiram - šaputala sam.
- Hajde da se venčamo - ubeđivao me je on.
- Nisam spremna ni za šta od toga - rekla sam.
Dugo me je gledao i onda mi rekao sledeće:
- Keli, mislim da naša veza neće opstati posle abortusa. Moraćemo da raskinemo. Ja ne želim da se to desi, a ti?
Nisam htela da raskinemo.
- Okej, zadržaćemo bebu.
- A možemo li i da se venčamo? Neću da nam deca odrastaju bez venčanih roditelja.
Klimnula sam glavom, ali nisam osetila ni zrnce radosti. Samo strah.
Te jeseni smo se preselili u Bojsi u Ajdahu. Imali smo malu, čistu kuću u urednoj ulici, sa ograđenim dvorištem. Prava porodična kućica.
Međutim, bili smo udaljeni od svih naših prijatelja i postajala sam usamljena. Vozila sam bicikl po naselju, kraj reke. Samo tada osećala sam slobodu koju nisam osećala u kući.
Tada sam već navikla na osećaj težine koji me je pritiskao. Čak su me i sunčevi zraci nekako pritiskali. Naš sin Rid bio mi je radost, ali van njega ništa me nije radovalo. Davala sam sve od sebe da osetim neku energiju. Znala sam da je vežbanje važno, pa sam stalno šetala sa Ridom u kolicima. Išla sam i sama na trčanje. Uvek bih pitala Kejleba da li hoće da mi se pridruži i uvek je odbijao. Postajali smo sve udaljeniji.
Nekad bih se rasplakala kada bi me odbio, a on bi mi rekao: "Prestani da plačeš. Stalno hoćeš da uvek budem kraj tebe. Uopšte ne poštuješ moje vreme za pisanje".
Nekad bih ležala u krevetu i plakala bez konkretnog razloga dok bi on stajao na vratima i drao se na mene.
- Prestani! Zašto sad plačeš? - urlao bi.
Tada bih samo još jače zaplakala i odgovarala da ne znam zašto plačem. Zaista nisam znala.
Svađali smo se sve više i počela sam da ga se plašim. Počeo je da me saterava u ćošak kada bi se drao na mene, a ja sam se osećala tako bespomoćno. Jednom me je pribio uza zid. Uhvatila me je panika i udarila sam ga u lice. Polomila sam mu naočare. Odmakao se, držeći staklo u ruci, a ja sam gledala, užasnuta. Molila sam ga da mi oprosti, i zagrlio me je, govoreći da razume i da mi oprašta.
Bila sam tako zahvalna što mi oprašta. Nakon toga mi je čak ponudio da odemo u šetnju. Smestili smo Rida u kolica i krenuli. Rid se gegao oko reke dok ga je Kejleb držao za kraj majice kako ne bi upao u reku. Dok sam gledala Kejleba kako brine o našem detetu, osećaj težine je nestajao i menjala ga je nežnost. Dok smo se vraćali kući, Kejleb me je držao za ruku, a onda je smestio dete u krevet, spremio nam večeru posle koje me je dugo grlio. Osećaj samoće je nestao. Nismo bili savršeni, ali bili smo intimni. Imali smo samo jedno drugo.
Oktobar je prolazio i postajalo je sve mračnije, oko mene i u meni. Više se nisam ni trudila da budem srećna, samo sam davala sve od sebe da ne budem depresivna.
Dugo sam šetala sa Ridom, osećajući se kao da hodam po ivici brijača. Gledala sam u tuđa dvorišta i pitala se kakve li su tamo porodice? Da li i oni, kao i ja, stalno osećaju da im nešto fali?
Na kraju sam shvatila da moram da porazgovaram sa nekim. Posle prve posete psihijatru, pitala me je da li ikada razmišljam o samoubistvu.
- Da, ali nikada o tome da to zaista sprovedem u delo. Samo maštam o tome.
- Koliko često?
- Svakog dana.
Prepisala mi je posle toga Prozak. Nije mi bilo do toga da spasim sebe, ali sam se nadala da će mi taj lek spasiti brak.
Nastavila sam sa terapijama i pričala psihijatru koliko sam nesrećna u braku. Prozak me je skoro sasvim otupeo, a ja sam očekivala da ću od njega nekako postati srećna. Ponekad bi i Kejleb pošao sa mnom kod psihologa, i uvek se žalio da ga previše kritikujem i kako ga frustrira život sa mnom. Posle jedne takve zajedničke terapije, dobili smo zadatak: Nedelju dana, šta god da se desilo, ne smemo da kritikujemo jedno drugo. Prvih par dana bilo je divno. Uživala sam u tome da prosto puštam da se stvari događaju i da ne gunđam.
Međutim, on je kritikovao mene.
- Čekaj, to je kritika, a to je zabranjeno ove nedelje - rekla bih mu.
- Pazi kad jeste. U pravu si - rekao bi, i onda bismo se nasmejali.
To nam je bila kao neka igra, ali do kraja nedelje, oboje smo shvatili da nisam ja ta koja je stalno puna kritika, već on.
- Šta ste shvatili ove nedelje? - pitala nas je psihijatar.
Kejleb nije oklevao.
- Shvatio sam da sam previše kritičan prema Keli i da sam previše negativan - rekao je. Uhvatila sam ga za ruku. Psihijatar je bila iznenađena.
- Opa! To nisam očekivala! Kako se osećaš zbog toga Keli?
- I ja sam bila iznenađena, ali mislim da je to popravilo naš odnos - rekla sam.
Kejleb i ja smo otišli kući čestitajući jedno drugom. Uradili smo ono što se mora, idemo na terapiju, ja uzimam lek, ne svađamo se više tako učestalo. Biće to dobro.
Sledeće nedelje opet smo se posvađali. Terapeutkinja je bila očito razočarana tim vestima.
- Kada stvari postanu tako usijane, moraš da se skloniš dok ne prođe prvi nalet - rekla mi je.
- Ali ne mogu, ne pušta me.
- Kako to misliš, ne pušta te?
- Lepo, stane ispred mene ili me satera u ćošak. Nekad me i priljubi uza zid - rekla sam.
- Keli, to je nasilje. To je porodično nasilje - rekla mi je.
Bila sam sasvim zbunjena.
- Ali nikad me nije udario. Čak sam i ja jednom udarila njega.
- Da, ali udariti nekog da bi se oslobodio nije isto kao udariti nekog da bi ga kontrolisao, a on tebe sabijanjem uza zid i teranjem u ćošak pokušava da kontroliše. To je nasilje - rekla mi je i potom mi dala flajer za sklonište za žene, žrtve porodičnog nasilja.
- Neka ga kod tebe, ako ti ikad zatreba - rekla je.
Piljila sam u papir, nemajući pojma šta da mislim. Bila sam potpuno zbunjena. Znala sam da nisam zlostavljana. Nikad me nije udario. Gurnula sam papir u torbu i otišla kući.
Keli Sandberg i Kejleb su u braku proveli 10 godina, od čega je ona većinu vremena postupno otkrivala da je muž zaista zlostavlja. Danas su razvedeni, a ona je u međuvremenu uspela da završi doktorat, ali i da napiše knjigu: "Zbogom, slatka devojčice", o svom iskustvu u braku, a ova priča je odlomak iz te knjige.
malisaveti