Ali, evo, sebe, kao nekog sa prilično dugom dejting istorijom, smatram pozvanom da potvrdim da su zaista krivi muškarci. Ili bar ono što se tim imenom zove, ali isto ne opravdava... Pa ni sa čim, osim fizičkim izlgledom. Elem, da ne bude ovo još jedno pisanije bez argumenata i mlaćenje prazne slame - isti slede, a svako ko je aktivni član savremenog društva i kreće se u krugu mladih od 20 do 40 godina ne može da se ne složi.
U svakom slučaju znam da se ljudi često uhvate za ono "tebi nešto fali, ti si pogrešna, čim ne možeš da nađeš nikoga", "ružna si, g lupa, onakva, ovakva", ali pre svega hoću da vam otvorim oči. I ružni i glupi i onakvi i ovakvi imaju svoj par često... Jedino normalne, sposobne, lepe i pametne žene ne mogu da ga pronađu! Jer su normalne, sposobne, lepe i pametne, dabome. I imaju očekivanja.
Što je, valjda, u svakoj tački Univerzuma (i ovog i drugih) normalno, sem u Srbiji. Ove de razapnu na krst kad imaš očekivanja od muškog roda. Ovde je normalno da predaš svoje telo, dušu, mladost, lepotu, energiju i vreme nekom pripadniku muškog roda samo jer je to - pripadnik muškog roda.
Ništa drugo nije bitno, ni da li ti odgovora, ni kakav život možete da gradite zajedno, ni da li te privlači, ni da li se trudi oko tebe. Samo da te hoće, to je bitno, i hvataj ga i udaj se po svaku cenu, jer sve je bolje nego valjda "ostati usedelica".
Eh, ako ipak rešite da imate očekivanja i pronađete muškarca koji može da vam parira i koji ima iste vizije života kao i vi, a u kasnim ste dvadesetim ili ranim tridesetim, suočićete se sa ozbiljnim problemom, kao što sam i ja.
Do svoje 23. godine bila sam u dugoj vezi, sa finim mladićem, kvalitetnim i perspektivnim, no kako to biva - ljubav se ugasila, ostadosmo prijatelji i krenusmo dalje u potragu za srodnom dušom.
No, evo, danas imam 29 i moja potraga i dalje traje, uprkos tolikom broju udvarača i zainteresovanih stranaka, da bi brojanje potrajalo bar nekoliko sati. Nisam bila stroga, davala sam šanse i šakom i kapom, čak i onda kada sam znala da to ne treba da radim, ali prosto sam želela da vidim dokle ide muška glupost, bezobrazluk, kukavičluk i bahatost.
I nema granice.
Da, nema.
Sama sam i dalje, ne jer nemam s kim da budem, već jer nemam s kim kvalitetnim da budem, a nikada nisam bila pristalica kompromisa i osrednjih rešenja. Ili sve ili ništa. Lepo mi je samoj.
Stvarno jeste, volim sebe i uživam u sebi, i nikada neću želeti da moju dobru samoću naruši loše zajedništvo.
Lepa sam, da stvarno jesam, iz lične i tuđe perspektive, obrazovana sam, imam sama svoj dinar, zabavna sam, opuštena, imam puno prijatelja, može se reći i da imam nešto u ovoj svojoj glavi, i opet - nema muškarca za mene.
Razlog?
Prilično je jednostavan - svi oni koji valjaju već su se odavno "udomili", druga polovina valjanih otišla je daleko od zemlje Srbije, a ostatak kudikamo muškaraca koji imaju čime da se pohvale zainteresovano je isključivo za seks i kratke šeme, ili još grđe - žene prepune plastike ili modernim rečnikom rečeno "silikonke" koje im valjda pumpaju ego , šta li... Te je pitanje koliko su oni uopšte kvalitetni, no to nije tema.
Dakle, svaki put kada bih i nabasala na nekog ko ima šta da kaže i ko me privlači uglavnom bi pokazivao isključivo interes za prolazne varijante, i bio operisan od truda...
U suprotnom - kada su želeli da grade lepu priču i vezu, uglavnom su bili i po 7, 8 godina mlađi od mene, a samim tim i prilično nesvesni u šta ulaze.
Sve u svemu - danas mogu da nađu partnera ili žene koje strpljivo čekaju, ili imaju ludu sreću, ili imaju manje od 27 godina, ili su jednostavno spremne na kompromise...
Gomilu njih, zapravo!
malisaveti
