Većina novopečenih tata zna koliko je teško uspavati bebu. A kada beba konačno zaspi, kreće (mirno i vrlo tiho) slavlje. Međutim, kada je na svet došlo prvo dete Ešlija Karija iz Škotske, vreme za spavanje bebe bilo je čist horor.
- Po celu noć bih ustajao obliven znojem pri pomisli da je bebi lice prekriveno ćebetom, a onda bih se vratio nazad u krevet. Samo na pola sata jer bi me opet obuzela panika i tako celu noć - kaže Ešli.
Normalne brige i strahovi uobičajeni kod svakog roditelja kod njega su postali izvor duboke i nerešive anksioznosti. Insistirao je da on uvek kupa bebu jer se plašio da će je njegova žena "slučajno udaviti". Stalno je razmišljao da li je on uopšte zaista biološki otac tog deteta iako nije bilo nikakvog razloga da u to sumnja. Najgore od svega je što je po ceo dan analizirao svoje postupke i pitao se da li je na bilo koji način naneo trajnu psihološku štetu ili ga slučajno se*ualno zlostavljao.
Godinama se Ešli sa tim mislima borio sam. Nikada nije zatražio pomoć stručnjaka. Par godina kasnije, na svet je došla i njegova ćerka, a simptomi koje je prošao sa sinom bili su još gori. Imao je ozbiljne napade panike. Nije mogao da spava. Izgubio je oko 15 kilograma.
- Bio sam jako, jako loše. Verovatno na ivici nervnog sloma - priseća se Ešli. Na kraju je završio u hitnoj pomoći, a kada je rekao lekarima da su mu se simptomi javili nakon rođenja prvog deteta, odmah su mu dijagnostikovali postporođajni opsesivno kompulsivni poremećaj.
Ovaj poremećaj javlja se kod novopečenih roditelja i to uglavnom u vidu intruzivnih i uznemirujućih misli usmerenih ka bebi, iako roditelj ni u snu ne bi pomislio da te misli pretvori u delo.
Ešliju je laknulo. Pola bitke sada je, po njemu, bilo dobijeno, jer makar zna šta mu je.
Većina ljudi ima takve intruzivne i katastrofalne misli s vremena na vreme, kažu psiholozi. Recimo, dok čekate voz i odjednom se zapitate "šta bi se desilo kada bih ovog čoveka gurnuo na šine?". Međutim, kod većine ljudi ta misao samo prođe kroz glavu i to je to.
Međutim, situacija je drugačija kod ljudi sa opsesivno kompulsivnim poremećajem. Takve misli su kod njih stalno prisutne i vrlo uznemirujuće. Dok se prosečan čovek kroz par dana neće ni sećati da mu je ono užasno pitanje prošlo kroz glavu, osoba sa opsesivno kompulsivnim poremećajem će satima i danima nakon nje pročešljavati svaki svoj sat i dan kako bi se uverili da nisu zaista gurnuli čoveka na šine. Većina njih će se čak i vratiti na stanicu, da bi se uverili da je sve u redu.
A tu je i slučaj postporođajnog opsesivno kompulsivnog poređaja. Kao i sve smetnje nakon porođaja, i ovaj se vezuje za žene, iako od psihičkih postporođajnih problema mogu da pate, i pate, i očevi.
Time se bavi dr Džonatan Abramovic, klinički psiholog i profesor na univerzitetu "Čapel Hil". On postporođajni OKP prpučava već godinama. Podstrek mu je bila činjenica da je sam prošao kroz to.
- Jedne noći, beba mi je bila stara oko nedelju dana, ustao sam da je nahranim. Bilo je oko dva izjutra, i moja žena je spavala. Lupkao sam bebu po leđima nakon hranjenja i onda pomislio "Gospode, šta mene uopšte sprečava da nasmrt pretučem ovo dete". Abramovic je o ovoj užasnoj pomisli pričao sa koleginicom koja je takođe u to vreme dobila dete. Priznala mu je da često misli o tome kako bi hemijskom olovkom mogla da probije detetu mekano mesto na lobanji.
Tako je 2007. godine Abramovic sproveio istraživanje koje je pokazalo da je 60 do 90 odsto ispitanih roditelja imalo slične misli.
- Ustanovili smo da gotovo svi roditelji priznaju da su imali slične nepoželjne misli, verovavno jer su novorođenčad tako ranjiva i nezaštićena - kaže Abramovic.
Naravno, ovakve misli, ako se javljaju retko, ne znače da roditelj pati od postporođajnog OKP. Simptomi da je u pitanju poremećaj su prečeste takve misli, kao i kompulsivne radnje koje ga prate kako bi se roditelj "uverio" da se ništa loše neće desiti. Čest problem je i činjenica da roditelji sa ovim poremećajem namerno izbegavaju kontakt s detetom. Postoji i druga krajnost, kada se bukvalno ne odvajaju od deteta, uvereni da će ga samo tako zaštititi.
Da, stalno su za mene govorili da sam fantastičan otac jer se nisam odvajao od dece. A zapravo je to što sam radio bilo nezdravo. Uz sve to, rojila su mi se u glavi pitanja da li sam slučajno zlostavljao bebu, pitao se da li uopšte smem da bebu dirnem po genitalijama kada žena nije tu i da li sam je time zlostavljao - seća se Ešli Kari.
Ignorisanje ovih simptoma, upozorava Fred Pencel, psiholog koji se u proteklih 35 godina specijalizovao za OKP.Nećete se jednog jutra probuditi bez tih misli. To mora da se reši sa stručnjakom - kaže on, a Ešli Kari se slaže. Nakon te njegove posete hitnoj pomoći sa početka priče, devet meseci je proveo rešavajući problem. Danas je sve u redu.
Na kraju se sve vratilo u normalu. Ali važno je odmah potražiti pomoć. Muškarci misle da moraju da budu nepobedivi, naročito kad postanu očevi. Tako sam mislio i ja, i nisam hteo da pokažem slabost. Međutim, ako ne pokažete slabost, nikad nećete dobiti pomoć - zaključuje on.
malisaveti