Kao najstarije dete u porodici nisam imala priliku da budem mamino i tatino razmaženo pile. Retko mi je šta bilo servirano na tacni. Naučila sam da čitam i pišem u petoj godini, oba pisma. Naučila sam da delim čokoladu, odeću i zrno smokija – ako treba – sa mlađom sestrom i bratom. Da uradim svoj domaći i da mlađariji pokažem kako se rešavaju razlomci. Da sama čistim svoju sobu. Da budem odgovorna, pedantna i puna poštovanja za tuđ prostor.
Takvu su me sa 19 godina roditelji ispratili u Beograd.
I onda su se desili studentski domovi. Kakofonija ljudskog duha. Zajednička kupatila i toaleti, menze, namešteni i nenamešteni kreveti. Studirala sam u eri kad je pušenje još bilo dozvoljeno u sobama, što je mnogim docimerkama bilo dovoljno da moju sobu dožive kao spratnu pušionicu, a svoju kao sobu za spavanje – bez duvanskog dima.
Sve počne, zapravo, na prijavnici kada dobiješ svoj ključ. Jedna soba, jedna vrata, ali četiri ključa. To su elementi proste jednačine, koji kažu baš to: u ovoj sobi ste svi jednaki. Ali šta se desi? Pogađate, uglavnom – niste. Najpre zato što dođete iz četiri različite porodice, iz četiri različita grada, iz četiri različita sveta. Svaka je priča za sebe. Stidljiva, glasna, oštra na jeziku, pedantna, aljkava, štreberka, nemarna, lenja, vredna, bistra. Svaka ima svoje navike: jedna rano rani, druga spava do podneva, treća može samo noću da uči, četvrta ne može da spava sa uključenim svetlom. Ne poznajete se. Upoznajete se. Sviđate se jedna drugoj ili ne. Lako se ili teško prilagođavate, ali sve se svede na isto – morate mnoge stvari da istrpite. Jer ste jedna drugoj dodeljene na raspodeli.
To je prva lekcija. Trpljenje.
Učiš se da ne vidiš nenamešten krevet, da ti ne smeta tri dana neoprana šoljica od kafe ili čaja, da izbaciš kesu sa smećem čak i kad nije tvoj red. Učiš se da radiš stvari i kad nije tvoj red. Ili barem da neki red uspostaviš. Učiš se ljudskoj različitosti, prihvatanju razlika, tuđih vrlina i mana. Učiš se da progovoriš u svoju odbranu ili da nekad oćutiš svoje mišljenje. Učiš se tome kad je vredno da podigneš glas. Kad je neophodno da ti se glas ne čuje.
Bilo je dana kada nikako nisam mogla da shvatim sve te ljude. Slušala sam cimerku kako s gađenjem opisuje wc šolju u zajedničkom kupatilu i mislila koliko je licemerno i jadno kad o higijeni propoveda neko ko nikad nije oprao sudove za sobom. Gledala sam kako docimerka gomila smeće u kanti, a do prodavnice odlazi doterana kao za modnu pistu. Imala sam cimerke koje su bez stida pile moju kafu, a krile čokoladice u fiokama sa donjim vešom. Bilo je devojaka koje su odlazile u čitaonicu samo da “zauzmu mesto”, a onda ceo dan provodile ispred jadajući se kako im je fakultet težak.
Ima takvih ljudi. Pričaju jedno – a rade drugo. Vremeonom naučiš da postoje i oni drugi – jednako dosledni svojim mislima, rečima i delima. Samo njima dozvoliš da zauzmu mesto u čitaonici u svom srcu.
Brak je poput sobe koju su ti dodelili na studentskoj raspodeli. Spolja izgleda isto kao i sve ostale. Ima prozore i vrata i ključeve koji kažu da su svi unutra jednaki. Ali, pogađate, nisu.
Nekad se te nejednakosti lako dopune i poklope, kad se poklope ljudske energije i kad umesto sebičluka u prvi plan staviš razumevanje za onog drugog. Ne postoje nepomirljive razlike tamo gde postoji volja da se te iste razlike prevaziđu. Neko će reći: ali u brak ulaziš s nekim kog voliš, a u studentsku sobu sa strancem. Poznajem mnoge koji su se voleli a nisu umeli da zajedno žive. Zbog njih nekad mislim da smo svi mi stranci dok ne podelimo krov.
Ali poznajem i one koji su uspeli da od brojnih različitosti pretvore taj prostor u nesvakidašnju lepotu. Studentsku ili bračnu. Sasvim svejedno. Nisu ti ljudi ništa posebno svaki za sebe, ali zajedno – uprkos razlikama – uspevaju da naprave čudo.
Takav mađioničar se postaje baš zahvaljujući studentskim raspodelama. Na najteži, četvorokrevetni test te stave kad si brucoš – najtvrdoglaviji, a opet najprijemčiviji za promene. Vremenom, broj kreveta u sobi se smanjuje, dok se ne dođe do magičnog broja dva. Tada se mere dve prirode, dve sličnosti i dve razlike. Kada se izjednače, nastaje magija. Zajednica. Život u kome se svaka anegdota pretvara u vrednu uspomenu.
Na kraju, postoje i oni studentski domovi koji na svakom spratu imaju jednokrevetne sobe. (Ne)popularno ih zovu samice. Ni one nisu ništa strašno. U njima si slobodan da budeš to što jesi, a da se ne prilagođavaš nikome. Neko samo tako ume da bude slobodan. I to je u redu.
Ali – gde je tu onda zabava?
malisaveti
