I sama dete, bila je u teškoj porodičnoj situaciji kao vanbračna ćerka oca kog nikad nije upoznala i majke alkoholičarke, koja se preudala za čoveka koji je takođe alkoholičar.
Nesvesna da je postala majka, Julijana je često izlazila i ostavljala malu Lidiju ljudima koji nisu bili u stanju da se brinu ni o sebi, a kamoli o bebi. Nakon prijave komšija da je dete zanemarivano, služba za socijalni rad oduzela je Julijani dete i poslala Lidiju u hraniteljsku porodicu u Zaječaru.
– To je za mene najlepši i najsrećniji period u životu. Barbara (83) i Rudolf (85) Šušter, to dvoje divnih ljudi, pružili su mi ljubav i pažnju neophodnu za zdravo i normalno odrastanje. Naučili su me svemu. Da nije važno koliko puta padnem, da uvek imam snage da ustanem i nastavim da se borim. Pružili su mi pravi dom – počinje svoju priču Lidija.
Šušterovi su tada imali dva odrasla sina na studijama i svojoj usvojenici su se posvetili kao da im je rođeno dete. Jedno vreme je bezbrižno živela sa njima, svojim nanom i čikom, kako je zvala Barbaru i Rudolfa. Imala je svoju sobu, igračke, knjige, koje je od malih nogu obožavala. Škola joj nikad nije bila problem jer je volela da uči i bila je uvek najbolji đak.
Nisam htela da odem od hranitelja
Lidija je izgradila svoj svet, maštala je o lepoj budućnosti, da završi gimnaziju, pa da upiše književnost, svoju veliku ljubav. I to su bili realni snovi jer bi joj kao detetu u hraniteljskoj porodici država platila sve troškove školovanja.
Ali život je imao druge planove za nju. Kada je završila osnovnu školu, majka Julijana se pojavila sa idejom da je dovede kod sebe. Po zakonu je imala pravo na to. Tad se bila preudala i dobila još jednu ćerku. Kako je bila u lošoj materijalnoj situaciji, želela je da iskoristi Lidiju. Naime, Lidijin otac je bio u Kanadi i Julijana je pomislila da će preko Lidije izvući neki novac od njega.
– Kada je došla po mene, ja sam bila očajna. Srušio mi se čitav svet. Nanu i čiku sam mnogo volela i bila sam mnogo tužna što nas rastavljaju. Rekla sam majci kako želim da se školujem, a ona me je beskrupulozno slagala da će mi sve to omogućiti i da će me finansirati. Verovatno je mislila da će od mog oca iz Kanade izvući neke pare – priča Lidija.
Očuh mi je prebacivao da mnogo jedem
Dogodilo se, međutim, sve suprotno. Živeli su u najvećoj bedi u premalom, nehigijenskom, groznom stanu, koji im je dodelila služba za socijalni rad. Posle normalnog života koji je vodila za Lidiju je život u zajednici, u stanu koji nije bio dovoljno veliki za njih četvoro, bio prava noćna mora. Čistila je, kuvala, čuvala mlađu polusestru i išla u školu.
– Očuh mi je prebacivao da mnogo jedem i da nema toliko hrane za mene, pa sam trpela. Pošto sam bila u godinama kada se organizam razvija, zbog preskakanja obroka i slabe ishrane bila sam premršava.
Još u srednjoj školi Lidija je davala privatne časove matematike, fizike i hemije da bi imala bar neki džeparac. I pored svega i dalje je bila najbolji đak. Nadala se da će majka nekim čudom održati dato obećanje vezano za njene studije književnosti.
– Najviše me je zabolelo kad mi je majka hladno i nezainteresovano rekla da se sama snađem. Srušila mi je sve snove, ali nije me slomila – iskrena je.
Kao najbolji đak Lidija je mogla da upiše šta želi. Nažalost, nije imala izbor, pa je otišla na Tehnički fakultet u Boru, odsek metalurgija, jer činjenica da živi s majkom ukinula joj je mogućnost da joj država plaća školovanje.
Kada je postala punoletna, Lidija je ponovo uzela život u svoje ruke. Hrabra i prepametna, kakva jeste, shvatila je da joj je najbolje da se odvoji od rođene majke, koja ju je samo iskorišćavala.
– Vratila sam se hraniteljskoj porodici u Zaječar, konkurisala za studentski dom i kredit. I sve sam dobila bez problema pošto sam uvek imala samo najbolje ocene. Nastavila sam da dajem privatne časove i život mi se opet vratio u normalu.
Seriju pobeda prekida bolest
Fakultet je završila s najvišim ocenama. Niže pobedu za pobedom. Počinje da radi u Institutu za rudarstvo i metalurgiju, ali ne odustaje od daljeg usavršavanja. Upisuje magistraturu, a kasnije i doktorira.
Ipak, seriju pobeda ove sjajne mlade žene prekidaju zdravstveni problemi. Od tumora nadbubrežne žlezde operisana je 2002.
– Kada se čovek razboli, nauči se strpljenju. Malim koracima napreduje, jer otkriti pravu dijagnozu, doći do pravih lekara i terapije, sve su to faze koje su neophodne za ozdravljenje, ali se odvijaju sporo i zahtevaju mnogo strpljenja i vremena – kaže Lidija.
Nažalost, bolest se nije smirila. Dobila je karcinom i izvađena joj je štitasta žlezda početkom ove godine.
– Život je borba, neprekidna, to svi znamo. Neko to nauči pre, neko kasnije. Ja sam tu lekciju morala da naučim čim sam se rodila.
Ipak, Lidija je još jednom pobedila. Puna je planova za dalji život i izgleda bolje nego ikada.
malisaveti
