Detinjstvo bi trebalo da bude bezbrižno i neopterećujuće, ali zbog ubrzanog tempa života kojim većina odraslih živi ponekad se povećavaju i roditeljska očekivanja od dece.
Dom je sredina koja detetu predstavlja sigurno utočište od spoljnog sveta, mesto gde se oseća sigurno, voljeno i prihvaćeno. Međutim, ako roditeljska očekivanja u bilo kom segmentu značajno prelaze detetove mogućnosti, dete tad postaje frustrirano, a roditelji nezadovoljni.
„Najčešća nerealna očekivanja roditelja su da dete može da kontroliše svoje emocije. Detetu je potreban roditelj da mu pomogne da se smiri jer ono još nema veštinu i iskustvo da bi samo sebe moglo da smiri. Drugo često nerealno očekivanje roditelja je da će dete, ako se jednom razgovara sa njim o određenom ponašanju, to moći da primeniti već u sledećoj stresnoj i izazovnoj situaciji. Zapravo je ovo povezano sa prvim nerealnim očekivanjem – ako dete ne zna samo sebe da smiri, tada ne može ni da promeni ponašanje“, pojašnjava mag. psihologije Tatjana Gjurković.
Ponašanje je rezultat detetovih osećanja i misli o sebi i drugima isprepletano sa određenim telesnim senzacijama. Tako da je potrebno prvo učiti dete i biti mu podrška u regulisanju njegovih emocija, prepoznavanju telesnih senzacija, da bi potom dete moglo da promijeni svoje ponašanje u novoj izazovnoj situaciji.
Kako bismo shvatili šta uopše dete u kojoj fazi odrastanja (do pete godine) može da postigne, potrebno je detaljnije upoznati etape razvoja deteta i njegovo ponašanja. U periodu do dvanaestog meseca dete treba da se oseća sigurno i zaštićeno i potrebna muje bezuslovna ljubav i nežnost. U ovom periodu dete intenzivno plače kad želi nešto da poruči, a svet istražuje tako što stavlja stvari u usta ili ih dira ručicama.
Između 1. i 2. godine dete postaje istraživač, počinje da hoda i priča i brzo uči veliki broj reči. Voli svoju nezavisnost, ali želi da je vežba u sigurnom okruženju i ne razume da roditelj žele da ga zaštite kad mu govore: „Ne!“. U ovom periodu dolazi do napada besa i ljutnje jer dete još ne može jasno da kaže kako se oseća.
Između 2. i 3. godine dete počinje polako da shvata svoja osećanja, počinje da se boji mraka jer počinje da shvata pojam opasnosti. Takođe, razume osnovnu razliku između stranih ljudi i roditelja.
U razdoblju između treće i pete godine igra je neophodna za razvoj dečjeg mozga, a kroz nju dete uči empatiju i sagledavanje tuđih stavova. U ovom periodu roditelji bi trebalo da dopuste detetu da im pomaže u svakodnevnim poslovima jer tako dete uči važne veštine.
Istraživanje o roditeljskim očekivanjima
A da roditeljska očekivanja često prevazilaze mogućnosti deteta pokazalo je i nedavno nacionalno istraživanje sprovedeno u Americi.
Grupa američkih naučnika, članovi Zero to three sprovela je istraživanje među roditeljima o njihovim očekivanjima od dece u periodu do tri godine. Istraživanje je pokazalo da većina roditelja preuveličava sposobnost samokontrole kod mlađe dece, kao i kontrole nad njihovim osećajima.
Rezultati su pokazali da 56 posto roditelja veruje da deca imaju kontrolu i mogu da se odupru nagonu da urade nešto zabranjeno i pre doba od tri godine, a 24 posto roditelja veruje da deca imaju sposobnost da kontrolišu svoje emocije i ispade besa (tantrume) u periodu od samo godinu dana.
Dr Metju Melmed objasnio je rezultate istraživanja rekavši kako su realna očekivanja roditelja o sposobnostima svog deteta ključna za podršku zdravom razvoju i smanjenju stresa kod roditelja.
Na primer, ako roditelj misli da dete ima sposobnost veće samokontrole nego što je zapravo ima u određenom dobu, to može da dovede do velike frustracije kod roditelja.
Psiholozi, naime, kažu da se samokontrola kod deteta zapravo razvija između 3. i 4. godine i da treba još toliko da prođe dok dete koliko-toliko ne počne dosledno da se koristiti njome.
Veština deljenja sa drugima i osnovna kontrola emocija razvija se takođe između 3. i 4. godine.
Psiholozi poručuju da je u ranim dečjim godinama važno poučavanje, a ne kažnjavanje.
„Da bi se dete osećalo dobro i gradilo pozitivnu sliku o sebi – što čini samopoštovanje, potrebno je da su očekivanja roditelja i drugih roditeljskih figura u detetovoj okolini u skladu sa njegovim razvojnim mogućnostima i sposobnostima. Kad su roditeljska očekivanja dugotrajno previsoka, u detetu to može da izazove osećaj napetosti, nesigurnosti, anksioznosti i stida jer ne uspeva da ostvari roditeljska očekivanja“, pojašnjava Gjurković.
Na primer, ako roditelj očekuje od deteta da kontroliše svoje emocije tako što mu kaže „prestani da se ljutiš“ ili „idi u sobu i razmisli o svom ponašanju“, a istovremeno ga hrani i oblači, šalje mu dvostruku poruku. Sa jedne strane ima prevelika očekivanja i očekuje da petogodišnjak sam može da iskontroliše svoje emocije, a sa druge strane roditelj podstiče nesamostalnost kada umesto njega obavlja aktivnosti za koje je dete sposobno u tom periodu razvoja.
Dakle, ako želimo kod deteta da podstičemo pozitivnu sliku o sebi i svojim mogućnostima, važno je da su naša očekivanja nešto malo viša od onoga što dete razvojno može. Tako ćemo ga stavljati u malo izazovne situacije, što će mu biti zanimljivo da ostvari, pa ćemo ostvarivanjem malog uspeha motivisati dete da sledeći put pokuša opet.
malisaveti