Jednog dana šefovi su me iznenanda, kako to obično biva, pozvali na razgovor i obavestili me da posle 20 godina rada više nisam potrebna kompaniji. Iako svi pričaju o tome kako je otkaz nešto kao dobar dan u ovo vreme, „pedala“ upućena meni pogodila me žestoko, jako, pravo u srce. Ovo je samo jedna od priča žena koja je ostala bez posla u Srbiji. Možda se pronađete u njoj.
Posle napornog rada, ulaganja, predanog rada, „postanete višak“. Dakle, pravac ulica! Nisam znala kuda idem, misli su se rojile, slagale jedna na drugu i dovodile samo do jednog, ključnog pitanja – šta sada? Kako to da saopštim porodici…
Prvo sam pozvala muža. Sa druge strane zavladao je muk, šok. Ne krivim ga, nisam se ni ja bolje osećala. Detetu smo rekli kao da je to nešto što ćemo brzo prevazići i da mama neće biti tužna (smeh tada nisam skidala sa lica).
U početku su mi svi pružali podršku, prijatelji i porodica, bodrili me, podržavali ideju da mi je odmor neophodan. Tako je i bilo. Odmarala sam sa detetom, uvidela koliko sam propuštala u njegovom odrastanju, u stvarima koje nemaju reprizu. Polako sam preuzela sve obaveze u kući, i one koje je obavljao moj muž.
Htela sam da pomognem što više, da osetim da nešto radim. Nekada zauzeta po ceo dan, jedva sam stizala da nešto obavim kod kuće – sada je trebalo prihvatiti da su to moje jedine obaveze dok ne nađem posao…
U traženju posla pomagale su mi prijateljice, one retke. Tek kada ostanete bez posla uvidite ko je kakav oko vas. I neću vam reći ništa novo – od ljudi od kojih najmanje očekujete dobijete podršku i pomoć. Za neke prijatelje, za koje ste mislili da to zaista jesu, postanete prošlost.
U svakom slučaju, slala sam svoj CV na razne adrese, išla na razgovore… svaki razgovor nada, svako odbijanje novo razočaranje. Kako je vreme odmicalo, sve se više osećalo da u kućnom budžetu nedostaje moja plata. Nismo mogli mnogo toga kao pre. Muž je postajao je sve nervozniji, a ja sam sve više patila.
Nekada smo o svemu zajednički donosili odluke. Sada je većinu odluka, vezanih za trošenje novca, donosio on. Kada sam se jednom pobunila protiv toga, rekao mi je da moj glas ne važi jer trenutno ne privređujem. To je zabolelo više od samog otkaza. Ova „pedala“ bila je jača. I nije bila jedina.
Počeo je da mi „predlaže“ šta sve da uradim u toku dana, jer mu se činilo malo sve što bih obavila. Kućni poslovi se nisu računali u ozbiljan rad. I svaki razgovor završavao se „da li ima nešto novo oko tvog posla?“. Počela sam da mislim da se ne trudim dovoljno. Ponovo sam slala CV i za poslove koje nikad nisam radila i za koje nemam ni kvalifikacije… ništa.
Postalaja sam sve tužnija, jedva sam krila loša raspoloženja pred detetom. Briga više nije bila samo traženje posla. Polako, ali sigurno, naš brak je postajao sve ružniji, odnos sve hladniji. U šetnje je išao samo sa detetom, uveče se povlačio u sobu da čita. Osećala sam se s vremenom kao komad nameštaja koji „ponekad nešto uradi“.
Osećaj krivice se sve više spuštao na moja leđa, a znala sam da ništa loše nisam uradila. Grčevito sam gurala taj teret od sebe.
Prva godina bez posla bila je duboka, puna trzavica, izbegavanja, naš dom više nije bio veselo utočište. Zaboravila sam šta znači njegov zagrljaj, osim ako izuzmemo formalna grljenja za rođendan.
Shvatila sam da moj muž ne može da podnese činjenicu što ne radim. Čak je i zajedničkim prijateljima govorio „ma uskoro počinje da radi, to je samo privremeno“, kao da ga je sramota što sedim kod kuće.
Nije ga mnogo zanimalo kako se ja osećam, koliko meni nedostaje posao. Čak sam zažalila što nije klasični, skoro izumrli, Balkanac koji voli da mu žena sedi kod kuće.
Kako je vreme odmicalo, više nismo tražili razloge za izbegavanje. Počeo je i da izlazi bez mene. Sve više prijateljica je bilo oko njega. Nisam pitala ko su, šta su. Plašila sam se da ne čujem da je neka od njih više od prijateljice.
Moj očaj je rastao. Više nisam prepoznavala osobu za koju sam se udala. A možda sam samo mislila da ga poznajem, nikad do tada i nismo imali neki veliki problem. Jedino dobro sve vreme je bio njegov lep odnos sa detetom. To me je držalo.
I dalje sam se nadala da nešto između nas može da krene na bolje. Da me ponovo primeti, da se vrati staro vreme…
Jednog dana zazvonio je moj mobilni. Pozvali su me na razgovor za posao. Uslovi nisu bili neki, ali sam prihvatila. Verujte, tom pozivu više se obradovao on, nego ja.
Tapšao me po ramenu, govorio da je to pravo rešenje za porodicu, da žena mora da radi… i tako dalje i tako dalje. Iako mu je to mnogo značilo, iako je postajao veseliji, nama nije bilo spasa.
Slomila sam se potpuno. Za mene to više nije bio brak koji sam imala. Više nisam bila ona ista od pre, niti ću ikada biti.
Šta je partner koji zakaže kad je gorko?
Razvela sam se.
malisaveti
