Pre neko veče sam pokušavala da izribam "ljigavca" koga je moja ćerka ostavila na podu i koji je ostavio svoju ljigavu masu svuda po pukotinama parketa i tepihu. Otkad je počela manija ljigavaca kod klinaca, nema kuće koja nije zaražena ovom odvratnom smesom.
Moja ćerka se trudi da počisti sve za sobom, ali uvek ostane neki deo za koji se pobrinem ja. U jednom trenutku sam bila van sebe od besa jer mi se činilo da te ljigavštine ima svuda po kući. A onda, baš tog časa, setila sam se jednog trenutka od pre 14 godina.
Pre 14 godina, bilo je taman vreme za spavanje klincima. Ja sam bila premorena. U to vreme imala sam trojke stare dve godine i njihovog četvorogodišnjeg brata. Nisam imala ni sekund za sebe i iskreno da vam kažem, mislim da se u tom trenutku nisam istuširala puna četiri dana. Svaka sekunda mog budnog stanja bila je posvećena njihovim potrebama. Ruke su mi bile pune posla, ali i srce puno ljubavi.
Taman smo na jedvite jade završili zajedničku večeru i vreme za kupanjac i uspela da dečake okupim na jednom mestu, u sobi za igranje, da pred spavanje sredimo sobu.
Pokušavala sam da što pre to privedem kraju kako bih ih strpala u krevete i možda se konačno istuširala, kada sam čula jednog od dečaka da kaže: "Jao!".
Okrenula sam se taman da vidim kako sadržaj hemijske olovke eksplodira u rukama jednog od mojih trojki. On je cičao od zadovoljstva dok je plavo mastilo kapalo po njemu, njegovoj pidžami i tepihu.
Vrisnula sam kada sam videla kako se mastilo upija u tepih. U naš nov tepih.Brzo sam pozvala muža da dođe i pomogne mi. U tom trenutku bila sam tako besna! Ščepala sam sina i odnela ga u kupatilo da probam da skinem mastilo sa njega dok je muž pokušavao da oriba tepih.
Suze frustracije ispunile su mi oči. Bila sam umorna, tako umorna. I tako ljuta - neverovatno ljuta. Ne na mog sina, sada plavog poput Štrumfa, već na sebe što sam ostavila hemijsku na dohvat ruke deci. U toj kući živeli smo svega pola godine i sav nameštaj je bio nov. Sada je tepih bio potpuno uništen.
Sat vremena smo muž i ja zajedno ribali tepih, bez ikakvog uspeha.
Sutradan smo ga odneli na profesionalno pranje. I oni su dali sve od sebe, ali mastilo nije počelo čak ni da bledi.
Bila sam tako razočarana i ljuta kad god bih pogledala fleku. Bila je tako ružna i u takvom kontrastu sa našim nekada novim krem tepihom. Šta god da smo radili, fleka je ostajala uporna i bila podsetnik moje ljutnje. Svaki put bi me naljutila kao da je vidim prvi put. Mrzela sam je.
Sledećeg meseca mom preslatkom sinčiću, onom koji je i napravio tu fleku, dijagnostikovan je kancer. Dve godine kasnije, preminuo je.
Moj sin je otišao, ali ta plava fleka? I dalje je bila tu. I sada je tu i ona je stalni podsetnik na mog sina i moj konstantni sramni podsetnik na to da mi je jedna tako beznačajna stvar izazivala toliko frustracije.
Ta plava fleka je moj stalni podsetnik da je život pun fleka, i da su te fleke ono što daje čar životu i konstantan podsetnik da se nikada više ne nerviram oko takvih gluposti.
malisaveti
