Bolujem od anksioznosti, ali sam funkcionalna. Organizovana sam tako da je to na granici sa poremećajem, uvek sam spremna na sve jer u glavi izvrtim makar narednih 10 koraka svakog mogućeg scenarija. U glavi do bola analiziram i najbeznačajnije razgovore. Imam strahove koji deluju iracionalno svima osim meni - priča na svom blogu Kira Gilberson, medicinska sestra koja vodi porodični blog.
Ta moja funkcionalna anksioznost mi je pomogla da briljiram na fakultetu i na poslu, ali u društvenom životu sam katastrofa. U srednjoj školi postala sam logoreična i iako sam mnogo radila na tome da smanjim priču, i danas, iako imam više od 30 godina, kada se vidim sa nekim iz srednje škole, postajem ista ona nesigurna tinejdžerka koja nikako da začepi.
A srce me boli kad vidim kako se moja anksioznost preliva na mog sina. On je divan, pažljiv, nežan i bolno inteligentan. Svakog dana ostavi me u čudu kada vidim u kakvo divno biće raste. Jedini trenuci kada se sukobljavamo dešavaju se jer smo previše slični.
Bio je baš teško dete. Moj prvenac, prerano rođen, stalno bolešljiv, nikad nije hteo da spava, jedva da je jeo, a ja pojma nisam imala šta ću s njim. Da nam nije bilo mog muža, bili bismo izgubljeni.
A onda, moj sin je imao negde oko četiri godine kada je sve počelo. Prvo je krenulo sa njegovim istim pitanjima svake večeri kada krenemo da ga uspavljujemo. "A šta ćeter vi da radite?" "A gde idete?" su bila konstantna pitanja i samo početak.
Jedne večeri, muž i ja smo ga smestili u krevet i izašli da nahranimo piliće kada smo čuli užasan vrisak iz njegove sobe. Vrištao je histerično i u pidžami krenuo da trči do kokošinjca. Bio je potpuno iracionalan i histeričan i nije umeo niti mogao da nam objasni šta je problem.
Tada mi je sinula slična scena iz mog detinjstva. Bila sam možda u prvom razredu i sećam se da sam se probudila jer je moj mlađi brat plakao. Probala sam da ga utešim, nisam uspela, pa sam krenula do spavaće sobe mojih roditelja. Međutim, nisu bili tamo i počela sam da paničim. Bila sam uverena da su mrtvi i da su ispod kreveta. Naravno, nisam imala hrabrosti da proverim pa sam pozvala kuću svoje najbolje drugarice. Iako je bilo kasno, njena mama se javila. Osetila je u kakvoj sam panici pa je pokušala da me uteši. Na kraju mi je rekla da će doći do mene. I baš dok mi je to govorila, vrata su se otvorila. Ušli su moji roditelji, potpuno nesvesni šta se sve izdogađalo u mojoj glavi. Mama mi je uzela telefon iz ruku i pristojno okončala razgovor. Poslala me je u krevet i umirila mog brata.
Šta je to bilo? Ništa posebno, moji roditelji su hteli da se osame, ako me razumete, kao što se danas, 24 godine kasnije, moj muž i ja osamljujemo u pokušajima. Pogledala sam sina u oči i videla i osetila istu tu paniku koju sam osetila i ja onda. Razumela sam njegov strah i pokušala da ga ohrabrim i utešim. To traje dugo i potrebno je da mu beskonačno ponavljam da je sve u redu i da je siguran.
Od te noći, anksioznost pred polazak u krevet je naša svakodnevica. Niz beskonačnih pitanja o našim planovima dok on spava, a na kraju bi i pored toga, kada mislimo da se umirio, strčao dole da se uveri da smo tu.
A anksioznost mog sina samo pojačava moju i tako smo pred spavanje i on i ja na ivici zdravog razuma. Dajem sve od sebe da to ne primeti, ali nekada ne mogu više i moj muž mora da uskoči.
Zbog toga osećam da sam promašaj od majke. Prenela sam mu svoju anksioznost i ne umem da mu pomognem da se izbori sa njom.
Brinem svakog dana zbog njegove budućnosti. Pitam se kako će se snaći u društvu. Pitam se koje još strahove ima a ne deli ih sa mnom. Briga za brigom, strah za strahom me obuzimaju i anksioznosti nikad kraja.
Teško mi je i da obuzdam svoju anksioznost, a čini mi se kao nemoguća misija pokušaj da pomognem sinu. Jedino što u ovom trenutku mogu je da mu pokažem da ga razumem i pomognem mu da zajednički nađemo neki pristup njegovoj anksioznosti. Naravno, konstantno pokušavam da smislim još neki način da pomognem, shvatam da ne mogu da smislim ništa i onda paničim jer "kvarim" dete. Eto, to vam je anksioznost u
malisaveti
