Želela sam da živim u gradu, gradu punom parkova za šetnju, ali i kafića i knjižara u koje mogu da svratim. Nisam želela da živim u našoj kući u predgrađu u Floridi, punom palmi i tržnih centara. Nikad nisam želela da živim tamo ali sam pristala jer si ti već pustio korenje tamo. Da sam otišla, oslobodila bih te i mogao bi da živiš taj miran porodični život predgrađa kakav se tamo vodi, kakav sam pretpostavljala da želiš, a koji ja nikad nisam mogla da ti pružim.
Otputovali smo u Sijetl na svadbu naših prijatelja gde smo proveli dan penjući se po brdima i obilazeći botaničke bašte. "Sviđa mi se ovde. Ovo je ono što želim", rekla sam ti.
Ali bila je to 2009. godina i naša kuća na Floridi vredela je 150.000 dolara manje nego što si je inicijalno platio. Bili smo zarobljeni u njoj.
Ostajala sam bez osećaja u nogama. Išla sam kod lekara, na akupunkture, kod psihijatra. Lekar je rekao da je sve u redu. Akupunkturista me je slušao dok plačem na konsultacijama. Psihijatar me je pitao da li se osećam kao da sam zaglavljena.
"Ne bih rekla da sam zaglavljena. Pre zarobljena" rekla sam.
Mrtvilo nogu pogoršavalo se kada smo šetali našim krajem zajedno, kao i kada sam pokušavala da pričam s tobom o mogućnosti da se preselimo. Sav moj bol i nervoza slivali su se u noge sve dok nisam prestala da ih osećam. Hodala sam na balvanima. Ja nisam mogla da verujem da ti želiš da živiš ovako, ti nisi mogao da poveruješ da ja želim da odem iz takvog života.
Naši prijatelji iz Sijetla su dobili bebu. Oboje smo zajedno plakali na podu kupatila. Tvoja tuga me je iznenadila, moja nije. Ja sam svoju tugu nosila sa sobom. Tugovala sam za nečim što želim a ne mogu da imam. A pošto nisam mogla da imam to što želim, želela sam da krenem ispočetka. I želela sam da i tebi pružim mogućnost da kreneš iznova.
Ali znala sam da ćeš ti ostati da tapkaš u mestu. I na kraju ćeš se zaljubiti u drugu, i dobićete jedno ili dvoje dece. I videću te kroz par godina sa dvoje divne dece okačenih o tebe, i bićeš presrećan. Ali postojao bi i deo tebe koji je želeo da ostane sa mnom, kao i deo mene koji je želeo da ostane sa tobom i taj susret bi nas ubio. Ja bih se vratila u svoj preskupi iznajmljeni stančić u centru grada i plakala žaleći za životom koji smo nekad imali.
Putovala sam sama, išla na spisateljske konferencije širom Amerike i pokušavala da zamislim život bez tebe. Nisam uspevala. Umesto toga, zamišljala sam šta bi naručio za večeru da si sada u hotelu sa mnom, pogađala o čemu bismo pričali. Sedela sam sama na klupi u Golden Gejt parku i zamišljala kako svakog dana tu dovodimo naše dete posle škole.
Putovali smo u Nemačku, Švajcarsku i Holandiju. Iz svake zemlje izlazili smo sa novim snom. Mogli bismo da živimo u Frajburgu i svakog dana idemo u šetnje. Mogli bismo da živimo u Amsterdanu i vodimo malu radnjicu u prizemlju naše dvospratne kuće. Međutim, uvek smo se vraćali na Floridu, u naš život, a ja bih se na aerodromu pri sletanju cepala od tuge.
Bila sam zarobljena u samoj sebi. Svakog dana sam išla na posao koji sam mrzela i vraćala se u kuću u kojoj se nisam osećala prijatno i pila bih mnogo, previše, na putu do male crne rupe u kojoj je mesta samo za jednu osobu.
Pitala sam te da li je u redu da dam otkaz i odem u Arizonu na par meseci, da budem malo sama, da pišem i izgradim nove temelje jer sam ostala bez starih.
"Ne", rekao si. "Nije u redu. U braku smo i ovde smo. Moraš da ostaneš", rekao si.
Tada to nisam znala, ali i ja sam želela da ostanem. Mislila sam da želim da budem sama ali sam zapravo samo želela da te oslobodim sebe. Želela sam da ti dam šansu da produžiš bez mene i nađeš ono što ja ne mogu da ti pružim.
Ali sad znam da ti nikada to nisi video tako. Kad smo saznali da imam rak, nijednom nisi zastao da pomisliš kakve će posledice po tvoj život i snove imati moj gubitak plodnosti. Mislio si samo na mene i na moje potrebe.Svake noći si spavao sa mnom u bolnici a ujutro išao kući da prošetaš psa. Radio si potom ceo dan, vraćao se kući da prošetaš psa, svraćao u radnju organske hrane da bi me spasao odvratnih bolničkih obroka i onda se vraćao u bolnicu gde bi spavao. Ja sam za to vreme bila na lekovima i natečena. Nisam imala svest o vremenu, nisam razmišljala o tome koliko se ti naprežeš. Zato sada kažeš "prošli smo kroz rak". Ne "ona" niti "Loren" već mi, zajedno.
Prošle godine smo bili u Japanu, šetali kroz Kumano Kodo, kada nas je uhvatio mrak. Bila sam ljuta na tebe jer smo zbog tebe propustili autobus koji bi nas vratio na glavnu stazu zbog čega smo potrošili četiri sata šetajući drevnim putevima natovareni preteškim rancima. Kolena, kukovi i ramena su me boleli do besvesti. Nisam više mogla. Počela sam da plačem. Bila sam očajna i iscrpljena. „Ostavi me ovde“, jecala sam.
"Čekaj", rekao si, i svoj ranac prebacio na grudi a moj uzeo i stavio na svoja leđa. Zajedno smo se spuštali niz klizav kameni put, ruku pod ruku. Ja sam svoju lampu uperila u zemlju pred našim stopalima, ti svoju na put ispred nas.
Od raka je prošlo 10 godina, a te naredne tužne godine deluju mi kao još jedna bolest kroz koju sam prošla. I dalje pojma nemam zašto si ostao, ali drago mi je da jesi.
Niko vam ne kaže koliko brak zaista traje. Kad se zaljubite, kada vam je lepo sa nekim, kada uživate u njegovim stavovima i viđenjima sveta, niko vam ne kaže: "Ta osoba će se promeniti. I zato ćeš kroz brak sa njom zapravo biti u braku sa dve, tri, pet ili 10 osoba, dok i dalje ispunjavate zavete koje ste jedno drugom davno dali". Niko vas na to ne upozori. A ti, dragi moj – ima nešto duboko i postojano u tebi. I volela bih da sam znala, u ono vreme dok sam tražila svoj temelj, da je samo trebalo da pružim ruku ka tebi.
malisaveti
