Majka mi je stalno govorila "Uči, ćerko, i za mene, kad ja nisam mogla". Moja majka imala je devetoro braće i sestara. Sa osam godina zaposlila se kao dadilja u jednoj porodici i tamo je ostala osam godina, a onda se udala za mog oca.
Ja sam odrasla u gradiću u istočnom Brazilu. Cilj mi je uvek bio da završim srednju školu, a da se onda specijalizujem za neki zanat, ali bilo je teško. U mom kraju nije bilo dovoljno mesta u školama za svu decu, pa su naši školski dani bili podeljeni u tri dela. Ja sam išla u školu u periodu od sedam ujutro do pola 12. Potom bih sve do večeri, a i vikendima, radila kod komšnice koja mi je davala novac da bih čuvala njenu dvogodišnju ćerku. Kada sam počela da radim kod nje imala sam, kao i moja majka, osam godina.
Kada sam imala 14 godina, preselila sam se kod svoje starije sestre na drugom kraju države da bih joj pomogla sa njenim novorođenčetom, ali i da bih probala da stvarim svoj san o školovanju. Kako bih se izdržavala, zaposlila sam se kao dadilja u porodici dvoje lekara koji su nedavno dobili bebu.
Dve godine nakon što sam se zaposlila kod njih, pozvali su me da sa njima putujem u Boston i brinem se o detetu. Naravno da sam u tome videla sjajnu priliku za sebe. Svi oko mene ohrabrili su me u odluci da krenem, a ja sam bila uzbuđena i presrećna. Pojma nisam imala da sam na dobrom putu da postanem robinja.
Dogovor koji sam imala sa tom porodicom bio je usmen, a ne pismen.Uglavnom, rekli su mi da ću na tom putovanju biti član njihove porodice. Planirali su da obilaze mnoštvo muzeja, da obiđu sve znamenitosti i da se upoznaju sa gradom. Dobila sam domestic worker vizu koju čak nisam morala ni da podignem sama u ambasadi. Nisam morala ni da idem na obavezan intervju u ambasadi. Niko me ništa nije pitao. Tek kasnije rekli su mi da ću biti plaćena 100 dolara mesečno ili 25 dolara nedeljno, a smeštaj i hrana su bili pokriveni.
Kako sam bila maloletna, trebalo je da mi roditelji daju dozvolu za putovanje. Presrećni roditelji su bez problema potpisali formulare za moju vizu na dve godine. Par nedelja kasnije, bila je to 1990. godina, ukrcala sam se u avion za Boston sa rečnikom engleskog jezika u rukama, nešto odeće i kasetama Tine Tarner.
Bila sam nervozna u avionu. Biću u meni nepoznatoj zemlji, učiti novi jezik. Ta porodica rekla mi je da nemam o čemu da brinem, da će sve biti novo i njima i da ćemo zajedno prolaziti kroz sve. Zbog toga sam se osećala sigurnijom.
Međutim, stvari su krenule po zlu još u startu. Recimo, upravnik naselja rekao je toj porodici da, da bi primali poštu, moraju da stave svoje prezime na sanduče. Svoje su stavili, moje ne. Nisam mogla da primam poštu. Probala sam par puta da samostalno stavim svoje prezime i skidali su ga.
Bilo je još sitnica. Rekli su mi da očekuju da radim više stvari od same nege deteta. Morala sam da perem suđe, jer su smatrali da mašina za pranje posuđa troši previše vode. Nisu mi dozvoljavali da telefoniram, jer su i to smatrali preskupim.
Jednog dana rekli su mi da moju sobu žele da pretvore u dnevnu, a da ja ostanem na tremu. Taj trem imao je doduše prozore i betonski pod, kao i velika crvena vrata sa gumom oko njih. Guma je služila kao izolacija da se spreči da hladnoća iz moje nove sobe ide u ostatak kuće. Spavala sam na prostirci na podu. Ispod toga sam poređala karton. Imala sam i grejalicu, ali nije mi mnogo pomagala kada bih legla da spavam.
Svakog jutra sam se budila u šest i bez prestanka radila do noći. Napravila bih doručak, poslužila porodicu a potom čistila kuću dok ne bi postala besprekorna. Čuvala sam dete. Prala veš. Želeli su da sve bude opeglano - od zavesa do gaća. Potom bih, nakon što napravim večeru, opet počistim, operem suđe i uspavam decu (dobili su još jedno), morala da krenem sa peglanjem.
Nekada ih je posećivala rodbina iz Brazila, a nekada bi im svraćali i američki gosti. I tada sam morala da spremam obroke i čistim za njima. Gosti mi se nikada nisu ni rečju obratili. Zapravo, ni ta porodica kod koje sam radila nije mi se mnogo obraćala. Bila sam prosto komad nameštaja, robot. Bila sam nevidljiva, zamenljiva i sama. Mnogim danima radila sam po 15 sati dnevno.
Često bi pojeli sve što spremim i meni ne bi ostalo ništa. Kada su dobili drugo dete, plata mi je povećana na 150 dolara, ali ni time nisam pokrivala troškove za hranu.
Borila sam se sa astmom koju sam dobila od agresivnih sredstava za čišćenje. Iako su sami bili lekari, nikada me nisu pregledali niti me odveli kod lekara. Ona mi je davala neke lekove svoje dece. Uopšte nisam imala osećaj da sam ljudsko biće. Tako sam živela dve godine.
Mnogi me i danas pitaju zašto se nisam pobunila, zašto nisam pobegla. Oni ne shvataju da sam ja odrasla u siromaštvu, da sam naučena da poštujem moćnije i bogatije od sebe. Uostalom, moja viza bila je vezana za njih. Gde da idem ako pobegnem? Nisam govorila engleski i nisam nikog poznavala. Obećavali su mi da će me naučiti engleski, a nisam naučila ni reč. I kome da se obratim? Plašila sam se i vlade i policije. Povremeno sam pokušavala da se slabašno pobunim. Uvek bi me ućutkali rekavši mi da treba da ljubim zemlju po kojoj hodaju jer su me izvukli iz bede.
Bila sam i zbunjena. Radila sam za njih u Brazilu i tada su bili drugi ljudi. U Americi su se pretvorili u monstrume.
Krivila sam sebe za ono što se dešava. Pisala sam povremeno svojima i govorila im da je sve u redu, da je grad prelep. Nisam im se žalila jer sam mislila da sam sama kriva. Plašila sam se da, ako i nekako odem u Brazil, moji će me kriviti što nisam uspela u Americi.
Na kraju, izmolila sam da mi dozvole časove engleskog jezika koji su koštali 30 dolara mesečno. Ja sam to plaćala a zauzvrat sam morala da dupliram svoje obaveze u kući.
Porodica se vratila u Brazil, a ja sam rešila da ostanem. Našla sam drugu porodicu i kojoj sam radila 14 godina. Od tada je sve krenulo bolje. Ostala sam u Americi, čistila kuće i negovala starije ljude 15 godina. Radila sam dva do tri posla i tako uspela da sebi platim školovanje. Na kraju sam doktorirala sociologiju na univerzitetu u Bostonu. Volontirala sam u jednoj organizaciji u Bostonu za osnaživanje imigranata iz Brazila. Onda sam 2010. godine postala direktorka te organizacije. U saradnji sa sličnim organizacijama, izboksovali smo prvi zakon kojim se u ovoj državi štite prava radnika sličnih meni. I danas svakog dana radim na tome da ljudima u sličnoj situaciji omogućim da prođu bolje od mene.
malisaveti