Prema istraživanju koje je sproveo Londonski Univerzitet, a prenosi BBC, okolina je glavni faktor koji utiče na to da deca s emotivnim problemima jedu previše ili prestanu da jedu, odnosno rezultat je roditeljskog ponašanja i davanja uznemirenoj deci njihove omiljene hrane kako bi se umirila.
Ipak, britanska organizacija "Bit" koja se bavi poremećajima ishrane poručuje da ne treba kriviti roditelje jer se radi o kompleksnim mentalnim problemima koji nikad nemaju samo jedan uzrok. Ova organizacija podseća da su ranija istraživanja utvrdila da kod nekih ljudi postoji genetska predispozicija za razvoj poremećaja ishrane.
- Umesto da pronađu pozitivnije strategije kako bi regulisali dečje emocije oni koriste hranu - kaže voditeljka studije dr Kler Levelin i dodaje - Sklonost prejedanju kao odgovoru na negativne emocije mogla bi da bude faktor rizika za razvoj gojaznosti. A emotivno prejedanje ili prestanak uzimanja hrane mogu biti važni u razvoju poremećaja ishrane poput anoreksije ili kompulzivnog gutanja hrane. Razumeti kako se te sklonosti razvijaju ključno je jer pomaže naučnicima da daju savete kako ih sprečiti ili promeniti i na šta se usmeriti u budućim istraživanjima.
Psiholog Milja Krivokuća ističe da je jedna od osnovnih fizioloških potreba sa kojom se rađamo potreba za hranom, koju osećamo kao glad, i da je prvi kontakt koji dete ima sa majkom vezan upravo za hranjenje. Prema njenim rečima, prijatnost koju beba oseća iz tog kontakta sa majkom je preteča svih prijatnih emocija kasnije tokom života, pa je u tom smislu hrana značajno psihološko-emocionalno obojena kategorija.
- Unošenje hrane može da podstakne ili da bude podstaknuto čitavim nizom različitih osećaja i osećanja. Deca koja rastu u disfunkcionalnim porodicama izložena su većem riziku od razvijanaj nekog poremećaja ishrane. Međutim, problemi u ishrani specifični su i za decu koja se nalaze pred velikim emocionalnim teškoćama i koja na taj način izlaze na kraj sa različitim neprijatnim osećanjima. Deca mogu da razviju takozvanu emocionalnu glad koja podrazumeva da u stresnim i neprijatnim situacijama nekontrolisanim i nesvesnim unosom hrane "obezbede što više prijatnih emocija i gutanje i zatrpavanje neprijatnih emocija" - objašnjava psiholog.
Kako dalje ističe naša sagovornica, uloga roditelja u tom smislu je jako važna jer bi roditelji trebali da pomognu svom detetu da nauči kako da se izbori sa neprijatnim osećanjima, kao i da je u stanju da kod sebe obezbedi prijatna osećanja u odnosu na različite situacije.
Roditelji su model, pa često ukoliko i sami ispoljavaju emocionalnu glad i dete može razviti isti obrazac. Roditelji imaju najveći i nezamenjiv uticaj na emocionalni razvoj dece od najranijeg uzrasta. U tom smislu je bitno da deci pruže podršku da prepoznaju vlastite emocije, da ih imenuju i da ih izraze na prihvatljiv način. Roditelji treba da kreiraju emocionalnu sigurnu sredinu koja detetu obezbeđuje podršku da može da izrazi bilo koju emociju bez straha da će biti odbačeno, kritikovano i neprihvaćeno. Da bi to bio u stanju i sam roditelj treba da bude osnažen da može da toleriše različite neprijatne emocije kod deteta i da mu pomogne da ih izrazi i kanališe kroz komunikaciju i ponašanje. Pružanjem podrške i razumevanja roditelji ispoljavaju i empatiju prema detetu, što je jedan od osnova za podsticanje razvoja iste osobine kod samog deteta - kaže psiholog.
U okviru istraživanja, čiji su rezultati objavljeni u časopisu Pediatrik Obesiti, praćeno je 398 britanskih blizanaca od kojih je polovina potekla iz gojaznih obitelji. Roditelji su ispunjavali upitnike o prehrambenim navikama dece i njihovim emotivnim stanjima.
S obzirom na to da su rezultati pokazali da nema razlika između jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca naučnici su zaključili da problemi ishrane nisu rezultat genetike nego uticaja okoline.
Dr Levelin kaže da su istraživanjem utvrdili da se sklonost tešenju hranom razvija u predškolskom uzrastu i zato u tom razdoblju treba roditeljima davati jasnije savete o tome kako da se ponašaju kako bi pomogli deci kad su uznemirena.
Ona savetuje da sa decom, umesto da se umiruju hranom, treba razgovarati otvoreno o njihovim osećanjima, a mlađu decu treba zagrljajima umiriti.
Naučnici upozoravaju da je emotivno hranjenje sklonost koja može trajati čitav život.
malisaveti